INTERVJU: BORIS KLISURSKI    

BALKANSKA PRAVILA: TANKA BORISOVA LINIJA

Noć je, kažu, najcrnja pred zoru. Dan u sumrak. Negde između njih umeće se, i nameće život, često kao nagoveštaj, pokret, neuhvatljivi obris, samo silueta, ali dovoljno jasna i živa da zarobi pricu. Magija u kadru zarobljene animacije, ili na jednoj tabli stripa oživljenih pokreta... Za bugarskog animatora i strip-autora Borisa Klisurskog, granica dva medija je jedini put ka stvaralaštvu, sve ostalo je priča.

Ko  je Boris Klisurski? Predstavite se srpskoj publici!
Ja sam pre svega autor animiranih filmova. To mi je profesija. Stripom se bavim iz zadovoljstva i ljubavi i trudim se da se u svakom stripu koji uradim to i vidi. Predstavnik sam „srednje generacije" strip crtača u Bugarskoj. Učio sam i inspiraciju nalazio u velikim crtačima koji su radili pre moje generacije (uglavnom umetnici iz prve „Duge") i sa svoje strane provociram mlađe generacije da se zainteresuju i bave stripom, jedni da ga crtaju i pišu, drugi da ga čitaju.

Kada i odakle si krenuo da se baviš stripom?
Strip je za mene prvi crtež koji sam svesno zavoleo. Bilo je to u ranom detinjstvu, tada sam imao „privilegiju" da redovno dobijam francuski Pif, koji se pokazao od velike važnosti za formiranje mene kao crtača i za moj pogled na svet uopšte. Neću reći ništa novo ako kažem da je Pif bio izuzetno dobro urađen nedeljni časopis, sa mnogo različitih autora, od kojih su neki bili na stvarno visokom nivou. Raznovrsnost stilova i raznovrsnost tema, to je na mene ostavilo utisak koji traje i danas. Nije bilo šanse da tako nešto ne izvrši uticaj na jednog klinca od 12 ili 13 godina, koji je tada zamišljao da je pravljenje stripa nešto veoma jednostavno, pa sam baš sa takvom lakoćom i spontanošću u tom uzrastu i pravio svoje prve stripove. Još uvek ponekad pogledam svoje „radove" iz tog perioda, i smešim se.

Koje stripove si tada voleo, koje škole, šta se rada čitalo?
Od tada je u meni ostala ljubav prema B.D. franco-belge, tj. francusko-belgijskoj školi stripa. U detinjstvu su moji vršnjaci raspolagali veoma ograničenim fondom stripova. Uglavnom evropskih, Pif koji sam već pomenuo, bio je simbol za dobar strip. Do ruke su nam došla i neka strip izdanja iz tadašnje Jugoslavije. Kasnije se pojavila bugarska „Duga" sa mnogo dobrih autora, ali i sa mnogo propagande karakteristične za to vreme... Meni su se lično najviše dopadali Asterix, Tintin, Štrumpfovi, jedan odličan umetnik Cezard, autor stripa Arthur, Pierre Tranchard, autor stripa Marine i Smith et Weston... Malo kasnije sam otkrio Jean-a Tabary-a i Greg-a... Kad sada pomislim, zaista ih ima puno! Od bugarskih autora tu su bili Venelin Vrbanov i Nikolaj Dodov, Božidar Dimitrov, Evgenij Jordanov... Zaista dobri autori!

Jedan od tvojih uzora bio je i belgijski autor Erže. Kakav je bio njegov uticaj na tvoje pripovedanje, a kakav na tvoje crtanje?
Erže je imao ogroman uticaj na mene, ne samo kao na strip autora već i na moj pogled na estetiku, na način pripovedanja jedne priče na teme kojima sam se bavio... Bilo je neverovatno kada sam ga otkrio uz pomoć jednog prijatelja, koji je znao francuski mnogo, mnogo bolje od mene i koji mi je satima i satima prevodio Herege-ove albume. Herge-ovi crteži su oživljavali pred mojim očima a način na koji je on organizovao priču je na mene ostavljao ogroman utisak. Kasnije sam sličan stil video i u Spilbergovim filmovima, naročito u „Indijana Džonsu"... Na mene je uticaj imao pre svega njegov način pripovedanja, a ne toliko njegov način crtanja. Njegova „čista linija" nije moj stil. Tu bih pre rekao da sam više povukao na Cezard-a i Tranchard-a.

Šta je za tebe starije, značajnije, ilustracija ili strip?
Ilustracija je, naravno, mnogo stariji medij. Stripovi su „tvorevina" modernog doba i mogu se dovesti u vezu sa  pojavom periodične štampe i viška slobodnog vremena savremenog čoveka. Što se značaj tiče, za mene su i jedno i drugo podjednako značajni. Strip je samostalni medij i ne mislim da je njegov opstanak u današnje vreme ugrožen od strane televizije, bioskopa ili interneta. Strip je dovoljno vitalan i fleksibilan da pronađe svoju suštinu i da nastavi da se razvija. Za mene lično strip je nešto kao bioskop - „zamrznuti film". I ja sam se koristim filmskim jezikom, koristim filmsku montažu u svojim stripovima (ili bar se trudim). Znači, za mene je strip bliži filmu, nego ilustraciji.

Za većinu strip je jedna vrsta zabave, za one koji ga vole i poštuju strip je nešto mnogo ozbiljnije. Kakve su mogućnosti koje strip pruža i šta očekuješ od sebe kao neko ko se bavi stripom?
Postoji jedna izreka koja kaže da smo najozbiljniji onda kada se šalimo. To važi i za strip. Za mene šaljivi jezik i stil može mnogo lakše i efikasnije da iskaže neke stvari, da uspešnije ukaže na neke probleme. BeDe škola stripa upravo to radi vrlo uspešno. Setimo se da je u Francuskoj strip u rangu „osme muze", ravnopravno sa drugim umetnostima. Tamo odrasli ljudi podjednako čitaju strip i knjige i to je za mene nešto mnogo lepo. Celog svog života trudim se da uglavnom radim BeDe (des B.D.-s). Lično, meni ograničenja jedne škole, okviri koji postoje (ako takvih uopšte ima) ne predstavljaju problem, jednostavno osećam se dobro kada imam zadata ograničenja, mašta radi bolje kada zadatak koji je preda mnom daje neke „uslove", „ograničenja", „prohteve", „teme"... Možda za mene važi pravilo da što je tesniji okvir projekta ispred mene, to je veća želja da pokušam da maksimalno ispunim dati prostor, da iskoristim svaki detalj date teme ili okvira.

Da li za tebe, kao fana, francusko-belgijska škola ima nekog konkurenta u svetu stripa?
Naravno. U današnje vreme japanska Manga ima ogroman broj poštovalaca, američki strip takođe ima predane fanove. Sve je pitanje ukusa. Nema bolje ili gore škole, svako nalazi sebe negde, a većini se dopadaju sva tri stila. Za mene lično kao što sam rekao ne postoji bolja ili gora škola, već bolji, i ne tako dobri autori.

Poslednjih nekoliko decenija mnoge dogme su razotkrivene, mnogi različiti tokovi su se stopili, ali ipak, u svetu stripa tri škole su zadržale svoje karakteristike. Da li su razlike među njima toliko velike i može li da se desi da u budućnosti crta između njih nestane ili da makar postane tanja?
Ne smatram da je ovde u pitanju bilo kakav rivalitet ili borba za premoć već bih pre rekao da je reč o bogatstvu. Bogatstvu izražajnih sredstava, bogatstvu ideja, bogatstvu stilova. Neka svako stvara tamo gde se oseća najsigurnije. Za mene je lično lepo kada ima različitih pravaca, zato što to unosi raznovrsnost u našu umetnost. Lično bih voleo da razlike i karakterne osobine svake od ovih škola ponaosob budu sačuvane i da se u budućnosti ne teži unifikaciji.

Koliko jedan crtač stripa treba da bude umetnik, koliko stripadžija, a koliko pripovedač? Ako je balans izgubljen, ne gubi li se sa njim i magija stripa?
Naravno da je balans bitan i da se u suprotnom magija gubi! Drugo je pitanje to što strip može da bude, i uglavnom jeste, kolektivna umetnost. Neko će da ga osmisli, neko drugi da ga nacrta, treći da ga oboji, na taj način svako radi ono što najbolje zna. Ako treba da izvučem neki kratak zaključak reći ću ovako: za mene jedan strip treba da predstavlja dobru priču sa dobrom vizuelnim delom. Kada jedna od ove dve stvari nedostaje, to svakako ide na štetu stripa.

Pomenuli ste „Dugu". Kažite nam nešto detaljnije o njoj, njenom uticaju i značaju za bugarski strip.
O, za bugarske ljubitelje stripa „Duga" ima ogroman značaj i uticaj! To je bilo najznačajnije strip izdanje u godinama pre promena, kada je strip bio „đavolja" reč. Uprkos ideološkoj obojenosti, uprkos očiglednom kopiranju Pif-a i drugih zapadnih obrazaca, sama „Duga" je bila zaista dobar strip časopis, nešto što je inspirisalo celu moju generaciju umetnika. „Duga" je uspela ad utaba stazu za buduća strip izdanja u Bugarskoj, uspela je da oformi strip publiku a takođe i strip crtače sa sopstvenim izražajnim stilom kao što osu Efgenij Jordanov, Božidar Dimitrov, Venelin Vrbanom i mnogi drugi, što nikako nije beznačajno! Svi iz moje, ali i iz kasnijih generacija, mnogo joj dugujemo.

Kakva je situacija sa stripom u Bugarskoj danas? Ima li crtača, ima li publike, ima li izdavača koji objavljuju domaća i strana izdanja?
Mnogo godina unazad se objavljuju izdanja Marvel-a i Dark Horse-a (kroz izdanje Art line), kao i izdanja Egmonta. Što se mene tiče ima mnogo naslova koji su vredni pažnje, ali je za sada kupovina ograničena. Nema dovoljno čitalaca. Trenutno, koliko znam, ne izlazi ni jedan bugarski strip časopis. Bilo je mnogo pokušaja, ali ni jedno izdanje nije moglo da se zadrži više od godinu dana. Većina Bugara, na žalost, ne čita stripove. Postoji određeni krug ljudi koji je jako zainteresovan za strip, koji mnogo zna o stripu, deo njih su i odlični crtači, ali ovde govorim o sto, možda dvesta ljudi. To nije dovoljno da bi neko izdanje preživelo na tržištu. Za sada se strip kultura u Bugarskoj najviše ispoljava preko interneta, putem foruma i virtuelnih strip izdanja.

(Ostatak ovog zanimljivog intervjua u najnovijem, 11. broju Strip Pressinga. Na par stotina dinara od vas. Call now!)