Kako je film Kick-Ass krenuo u svoj, sada to već vidimo trijumfalni pohod na svetske bioskope, red je da se osvrnemo na njegov predložak, strip Marka Millara i Johna Romite Juniora od koga je sve krenulo, a gde će se završiti, to samo Šejtan zna.

Kick-Ass

Autori: Mark Millar i John Romita Jr.

Izdavač: Marvel, kroz svoj imprint Icon

Marku Millaru se jedna stvar mora priznati: čovek je suptilnu umetnost hiperbole u samopromotivne svrhe doveo do njenih savremenih vrhunaca. Naravno, kako je suptilnost jedna od stvari za koje se on nikako ne može optužiti, kako u svom umetničkom tako i u svom vanumetničkom radu, tako su i njegovi rezultati na polju ukrštanja medija i kreiranja franšiza ne toliko suptilni koliko... monstruozni.

Hoću da kažem, jasno je da je ekranizacija stripova nauka za sebe i da u njoj važe posebna pravila i sve to, ali je takođe i više nego jasno da je ironija to kako Millar, čovek koji je do sada ostavio ozbiljnog holivudskog traga iza sebe, verovatno nikada neće doživeti da njegovi najbolji stripovi dožive ekranizaciju.

Dobro, Ultimates jeste u neku ruku dobio svoju animiranu verziju sa Ultimate Avengers, ali to naravno nije to. Prava ekranizacija Ultimates bi bila film od koga bi nam oči iskočile iz lobanje, prekrstile se i pojurile da izljube ekran i, uostalom, Millar i Hitch su ovoj reimaginaciji Avengersa i prišli kao da prave film, što znači da su pola posla Holivudu već unapred obavili. No, znajući kako Marvel generalno tretira ekranizacije svojih stripova, pitam se i kako bi Ultimates izgledao, pogotovo sada sa Diznijevim kapitalom u zaleđini. Čisto sumnjam da bi se Millarova nadahnuta vizija seksualno frustriranog Hulka sa kanibalističkim sklonostima, Kapetana Amerike kao džangrizavog konzervativnog starkelje i Hanka Pyma koji svoju ženu voli da pošteno propusti kroz šake kada ga pogode kritike koje ne može da ne interpretira kao podsmeh svojoj muškosti, da bi takva, dakle vizija, a koja je istovremeno ispunjena i optimizmom/ heroizmom klasičnog Marvela bila grinlajtovana od strane ljudi odgovornih za ulaganja...

U međuvremenu, Millarovi drugi najbolji radovi, poput njegovog rada na Authority ili Elseworlds ekstravagancije Red Son (u kojoj je Supermen komunist) pored sličnih problema sa ekstremnošću koncepta imaju i dodatni balast u vezanosti za svoje postojeće franšize. Zamislivo je da bi oba stripa mogli da budu eventualno realizovani kao animirani filmovi (mada bi Authority morao da bude vrlo zajeban animirani film da bi preneo svu količinu gadosti koje je Millar nakalemio na Ellisovo stablo), ali reklo bi se da je to najdalje što bismo mogli da maštamo.

S druge strane, neki drugi Millarovi izvikani serijali srećom nikada neće biti filmovani. Civil War je već dobio svoju prepričanu verziju u igri Marvel Ultimate Alliance 2 i od njega - dosta, a kad god pomislim na Millarov prošlogodišnji Wolverine story arc, Old Man Logan, srsi jeze mi prođu kičmom i zahvalan sam što je Hugh Jackman ipak premlad (i prelep) muškarac da bi ovakav film mogao biti napravljen. (S druge druge strane, kada bi Yoshihiro Nishimura ili, još bolje, Sogo Ishii uzeli da naprave treši eksploataciju po predlošku Millarovih ranijih Wolverine ekstravaganci kao što su bili Agent of S.H.I.E.L.D. i Enemy of the State, to bi, braćo i sestre bilo za gledanje i prepričavanje!!!)

Hoće se reći, Millar je napravio neke odlične stripove u svom životu a i oni koji nisu bili odlični redovno su uspevali da naprave ozbiljne talase, ali da bi se napravio film potrebno je znatno više od toga. Marvel/ Dizni i Warner/ DC se kreću opreznim koracima, kao nindža u spavaoni suparničkog klana i filmovi zasnovani na njihovim intelektualnim vlasništvima su sporo, promišljeno pravljene tvorevine kojima je važnija interna estetska zaokruženost nego vernost literarnom predlošku. Dobro, malo sam se zaneo sa tom „estetskom zaokruženošću", ali time se hoće reći da su Spajdermeni, Wolverini i Dark Najtovi radovi za sebe, ne direktna prepričavanja stripova iz kojih su ponikli. (Uzgred, ništa od toga ne opravdava Singerov Superman Returns koji je samo dvosatno ljubavno pismo Richardu Donneru, dosadno i pored sve homoerotske simpatije koju smo u stanju da osetimo.)

Millar nije budala. Pre svega on je Škotlanđanin, odrastao, po sopstvenim rečima u atmosferi ekstremne štedljivosti ~ ozbiljne nemaštine u kojoj su braća jedna od drugih nasleđivala kako patike tako i stripove, pa je i njegovo razmišljanje na temu pretvaranja sopstvenog ne malog talenta u novac poprimilo odlike ozbiljnog alhemijskog projekta. Kada je pre nekoliko (desetak?? Ala vreme leti!!!) godina Millar zbog neslaganja sa DC-jem oko stripa The Authority popušio otkaz i neizrečenu presudu da u ovom gradu više neće svirati, on nije odmah odjurio u očinski zagrljaj Joea Quesade koji je gradio novu kuću ideja preko u Marvelu. Jedno vreme se bavio mišlju da se izdržava od pisanja za televiziju i bacakao unaokolo pičeve i poluzavršene scenarije. Srećom, Quesada je i dalje bio tu, i začinio očinski zagrljaj solidnom finansijskom ponudom, te je Millar bez gubljenja koraka počeo da piše Ultimate X-Men, udarajući temelje čitavoj Ultimate liniji i dokazujući se tokom naredne decenije kao jedan od najtiražnijih i najisplativijih Marvelovih scenarista.

To što Marvel nije u stanju da Millarove spektakularno uspešne stripove pretoči u film ne znači da Millar namerava da čeka dok Dizni ne ustane iz groba i proglasi nove zaokrete u poslovanju kompanije. Ako neće breg Muhamedu, kažemo mi muslimani, onda će Muhamed bregu, pa je tako Millar, svestan da je u svetu stripa dotakao plafon i da se dalje može samo ako se kuća poruši i na mesto nje sagradi ljepša i starija, sve vreme kopao sa strane ne bi li neki od svojih scenarija prosledio Holivudu na dalju razradu. I njemu je bilo jasno da će to malo teže ići sa korporacijskim stripovima na koje ne poseduje ni trunku autorskog prava osim potpisa na nekoj od prvih strana, pa me ne bi ni malo iznenadilo kada bismo jednom u njegovim memoarima pročitali kako je strip Wanted nastao isključivo da bi Millar imao s čim da ide na noge producentima i maže im oči pričama o slavi, moći & novcu.

Zapravo, Wanted je, pokazaće se bio samo deo Millarovog plana da se infiltrira u Holivud. Ovaj miniserijal koga je objavio Top Cow je jedan od serijala koji zajedno tvore Millarworld franšizu, to jest gomilu stripova na koje Millar polaže sva prava kao kreator i koji nisu međusobno vezani ničim drugim. Chosen, Wanted, War Heroes, The Unfunnies i Kick-Ass su svi objavljivani od strane različitih izdavača i kreću se u rasponu od superherojske dekonstrukcije, preko crne komedije do urbane fantazije no, mnogo važnija od njihovih tema je činjenica da su od pet naslova, dva već ugledala mrak bioskopskih sala, jedan je trenutno u razmatranju od strane Sony Pictures, a jednog je Sony već platio, obećavši Millaru ulogu izvršnog producenta.

Dakle, Millar, scenarista Wolverinea, Ultimate X-Men, Fantastic Four i Civil War je sa svojim, takoreći nezavisnim stripovima postigao ono što drugi Marvelovi scenaristi mogu samo da sanjaju. Wanted je bio film od preko sto miliona dolara sa solidnim prihodom i tie-inom u vidu solidno producirane (mada, neizbežno - loše)  videoigre. Kick-Ass trenutno hara bioskopima: kao nezavisni projekat sa budžetom od svega 28 miliona dolara on je sa dosadašnjom zaradom od preko trideset miliona sebe isplatio i sve od ove tačke na dalje je čist ćar.

Uzmite u obzir i da je Wanted 2 trenutno u stanju preprodukcije (mada je Anđelina odlučila da u njemu ne igra), da je Kick-Ass prodat Bradu Pittu i Matthewu Vaughnu i pre nego što je  prva epizoda izašla, da je War Heroes prodat Sonyju iako smo za dve godine videli samo tri epizode od planiranih šest, pa će vam biti jasno kolike su razmere Millarovog mešetarstva. Lepo je što on nonšalantno tvrdi kako mu je Holivud samo hobi, a stripovi su mu životni poziv, ali kada vam taj hobi zarađuje tolike pare verovatno se u pozadini krije mnogo rada.

Nije taj rad samo, niti isključivo vezan za perfektuiranje scenarija pre nego što se potpišu. Millar je poznat i po svojim gerilskim reklamnim potezima (kao ono kada je tvrdio da se Eminem otimao da igra u Wanted pa je Eminem to posle morao da demantuje), pa je i Kick-Ass na kraju strip koji više demonstrira Millarove nabrijane samopromotivne skillove a manje njegov povratak kvalitetnim scenarijima.

Verujem da se ovde radilo o kreiranju situacije u kojoj bi svi bili pobednici. Kick-Ass je izdat za Marvelov imprint Icon, podetiketu koja funkcioniše po principu nezavisnih izdavača, samo (ne)povoljnije. Na Iconu autori zadržavaju punu autorsku slobodu ali i vlasništvo nad svojim kreacijama (Icon je i imprint na kome Brubaker i Phillips izdaju Criminal, ali i na kome Bendis i Oeming rade svoj Powers). Zauzvrat, Marvel ne ulaže ni dinara u promociju njihovih stripova, kompenzujući to makar raširenom distributivnom mrežom.

Treba o ovome promisliti - puna autorska sloboda u Marvelu po automatizmu podrazumeva odsustvo reklamiranja - ima to prizvuk neke suptilne metafore kojom bismo mogli da sažmemo duh našeg vremena i liberalnog kapitalizma, ali to ćemo da radimo drugi put. Za sada, dovoljno je da shvatimo da je Millar ovakav aranžman prihvatio - iako su ranije Millarworld stripove objavljivali pravi indie izdavači poput Dark Horse, Image ili Avatar koji ipak ulažu u promociju - što svedoči o tome da je verovao u sopstvene sposobnosti marketinga, ali i da je Marvel iza ovoga stao verovatno sa svojom računicom o tome da će Millar paljenjem svoje hype mašine i izdavaču doneti povećanu prodaju. Činjenica je da Marvel od stripova ne živi i da se oni tretiraju samo kao farma intelektualnog vlasništva koje se posle eksploatiše na profitabilnije načine (licenciranje za igračke, odeću, igre i filmove), no ovde se sasvim očigledno radilo o braku iz računa.

Millar nije razočarao. Ne samo da je lansirao viralnu Internet kampanju u kojoj su korišćeni YouTube i MySpace da bi se svest o Kick-Ass kreirala pre nego što je strip izašao (sa sve Millarovim tvrdnjama na MySpaceu da iza Kick-Ass profila stoji „pravi" Dave Lizewski o čijim će dogodovštinama Millar napraviti strip), nego je uposlio i sopstveni sajt i forum i, reklo bi se sve svoje prijatelje. Majstor manipulacije i kreativnog preterivanja, Millar je ubedio sve oko sebe da se radi o podvižničkom projektu podupiranja jednog posve nezavisnog stripa (uprkos korporativnom izdavaču) koji je pritom maltene revolucionaran po duhu, te da je pomaganje Kick-Ass jedna skoro ideološka stvar. Verovatno je najbolji dokaz Millarove mešetarske magije to da je gomila strip-prodavnica pristala da reklamira serijal u zamenu za spominjanje u budućim sveskama, tako što su o svom trošku kreirali i štampali plakate.

Dve hiljade reči smo stavili iza sebe u ovom tekstu a ništa još nismo napisali o samom stripu. To nije slučajno jer Kick-Ass i njegov (prevashodni) autor daleko su zanimljiviji kao marketinški fenomen nego kao umetničko delo i umetnik.

Nije da tu nema materijala za analizu, pa i za uživanje, no, priznajem da sam, kada je Millar krenuo da prepun entuzijazma najavljuje svoje ponovno ujedinjenje sa Romitom Juniorom (sa kojim je radio gorepomenuti i od moje strane omiljeni par Wolverine priča, Agent of S.H.I.E.L.D. i Enemy of the State) za trenutak osetio iskru autentičnog uzbuđenja. Romitin uobičajeno genijalan crtež u sprezi sa Millarovim ranim najavama koje su Kick-Ass obrazlagale kao nekakvu dekonstrukciju superherojštine (a šta je drugo njegov The Authority bio?) me je pošteno napalio. A posle velike napaljenosti često umeju da slede i velika razočarenja...

Dobro, nije Kick-Ass ispao neko preterano veliko razočarenje i u pitanju svakako nije naprosto loš strip kao što je bio, recimo Old Man Logan ili Millarovih dvanaest brojeva Fantastične Četvorke, vidi se tu jedan lični ulog i određeno promišljanje forme i (pod)žanra, ali veliki problem koga Kick-Ass u startu ima je to što zapravo ne može da se odluči šta je.

Za slučaj da ste živeli u pećini poslednje dve godine (u kom slučaju - ala ćete da se iznenadite kad vidite Farmu na Pinku), Kick-Ass je svoj identitet na pretrpanom tržištu (superherojskih) američkih stripova utvrdio pre svega brutalnom nasilnošću ali i sugerisanom tvrdnjom da je u pitanju superherojska priča koja se dešava u našem svetu. Dakle, umetnička sažimanja i simbolike na stranu, svet Kick-Ass je naš svet, svet običnih ljudi, svet u kome radijacijom otrovani pauci ne prenose ujedom natprirodne moći na srednjoškolce, u kome nagla i nasilna smrt nečijih roditelja ne proizvodi automatski superherojsku mašinu osvete i forenzičkog genija, u kome vanzemaljske izbeglice ne dobijaju polubožanski status na ime žutog Sunca i u kome nema adamantijuma, kriptonita, hodajućih asgardskih božanstava, a shizofrenija nije preduslov za uspešnu karijeru brbljivog plaćenika. Umesto toga, naš svet - svet Kick-Ass - ima superherojske stripove, superherojske filmove, video-igre, Internet, MySpace i obilne količine pornografije...

Millarova početna premisa je zbog toga jako zavodljiva. Ona podseća na to da su (pre svega) stripovi o superherojima neka vrsta autentične savremene mitologije, simboličke priče o ljudima, ne-ljudima i događajima koji nikada nisu postojali i nikada se nisu dogodili a opet su neraskidivo vezani za naše živote, našu kulturu i naše snove i podsvest. Antički mit je imao Ikara kada je govorio o opštem ljudskom snu o letenju, dvadeseti vek nam je doneo Supermena...

Millar dakle kaže: ako su ovi mitovi toliko ukorenjeni u našu stvarnost da ih uzimamo zdravo za gotovo i čitava estetika ali i etika superherojskog strip-žanra može da se pohvali podizanjem i vaspitavanjem generacija omladinaca (i, khm, u manjoj meri omladinki), onda je sledeći logičan korak, pogotovo za omladince kod kojih je barijera između željenog i mogućeg ionako tanka, da se superherojština prenese u stvarni život.

Ne pričamo ovde o nekakvim reality showovima ili o prostom cosplayju, glavni junak stripa Kick-Ass, titularni protagonista je šesnaestogodišnjak koji preko eBayja sebi kupuje prikladan kostim i odlučuje da postane stvarni urbani superheroj, noćni zaštitnik ulica, maskirana figura što bdi nad bezbednošću sugrađana.

Koja je motivacija ljudi da ovako nešto rade? Mnogi stripovi u poslednjih dvadeset i kusur godina - posle izlaska Dark Knight Returns i Watchmen pogotovo - postavljali su ovo pitanje (Warren Ellis kao da je posebno zainteresovan za ovo pitanje što je demonstrirao stripovima poput Black Summer i No Hero). Ako bismo fenomen pokušali da razmatramo u svetlu hladne, trezvene svakodnevne logike, sigurno bismo došli do zaključaka koji bi sadržali reči poput „psihotički" ili makar „psihopatski", što baš i nije laskavo. Naravno, viđilantizam kao fenomen je donekle shvatljiv i čak možda i opravdan pod određenim uslovima, no čitava ideja maskiranja, stilizacije i dvostrukog identiteta koja ide uz superherojštinu sugeriše, ako je promatrate kroz prizmu svog svakodnevnog života jednu u suštini sociopatsku rabotu.

Bio bi to dosta tužan strip koji bi se kretao tom putanjom (mada je DC svojevremeno u Realworlds serijalu imao strip koji se bavio time i uspeo da tugu ublaži dobro odmerenim humanizmom), pa Millar bira nešto drugačiji pristup time što u glavnu ulogu stavlja tinejdžera.

Ovo uostalom ima puno logike - kako već rekoh, tinejdžeri su skloniji sanjarenjima i idealizacijama, a s druge strane, čitav superherojski žanr je i nastao, a zatim sa najuspelijim radovima Stana Leeja i potvrdio se kao eskapistička proza baš za tinejdžere. Sa svojim podtekstom emotivne nestabilnosti i socijalne izopštenosti, radovi Stana Leeja iz šezdesetih godina (pre svega Spider-man i X-Men) su tumačili tinejdžerima njihove sopstvene tlapnje, žudnje, dileme i ine stvarne i fiktivne probleme dajući im emotivnu zadovoljštinu u vidu neverovatnih avantura i fantastičnih podviga (za koje su retko ili nikad dobijali priznanje ostatka sveta). Drugim rečima, superherojski strip, onako kako ga je Stan Lee pisao šezdesetih godina bio je kao nekakav dnevnik ondašnjeg tinejdžera pisan u snu.

Millar se ozbiljno naslanja na ovaj obrazac dajući nam kao protagonistu Davea Lizewskog (je li slučajno što nam Škot-katolik kao glavnog junaka nudi američkog Poljaka-katolika? Ideje krivice i potiskivanja koje su u beletristici rado vezivane za katolike ovde se ne ispituju eksplicitno, ali...) koji sebe na početku serijala opisuje kao sasvim običnog momka. Njegova običnost posredovana je kroz njegov izgled (mršav, tršav, naočari, sve redom), ali još više kroz njegove aktivnosti - igranje igara, čitanje superherojskih stripova i beskonačne diskusije o njima sa ortaćima, daunloudovanje omiljenih serija sa warez sajtova,  tiha patnja spram drugarice iz razreda i drkanje na biologičarku...

U klasičnom superherojskom stripu sada bi sledio incident koji Lizewskog transformiše, pretvarajući njegove potisnute sanjarije u dostižnu realnost (uvek uz cenu, naravno), međutim Kick-Ass nije klasičan superherojski strip i njegova je najveća ambicija da prikaže kako stvari mogu da se razvijaju bez deus ex machina incidenta koji menja paradigmu.

Drugim rečima, tamo gde usamljenost i neizdiferencirani identitet (etički, seksualni itd.) protagoniste bivaju dramatično preokrenuti spoljnim događajem u klasičnim stripovima, Dave Lizewski preokreće situaciju isključivo kroz svoje svesno delanje. Dave Lizewski je odrastao na superherojskim stripovima (za razliku od Leejevih junaka iz Srebrnog Doba u čijem svetu do tada ovakvi stripovi izgleda nisu postojali) i on samog sebe kreira kao superheroja, pretvarajući wish-fulfillment iz stripova - a koji dolazi kao posledica više sile - u životni projekat i stvar slobodne volje.

Ovo nije neinteligentna premisa i Millar dosta spretno prikazuje kako su Lee i drugi klasični scenaristi (Bob Kane, naravno) sažimali stvari u jedan traumatski događaj koji je menjao sudbinu protagoniste, maskirajući ga u višu silu (nešto što su tinejdžeri i inače skloni da krive za to što im život ide naopako) iako je zapravo samo odrastanje i pubertetska transformacija jedna dugotrajna trauma. Millar je i dovoljno suptilan da pokaže kako urbano odrastanje u srednjeklasnom zapadnom miljeu uključuje i neke stvarno traumatične elemente, a sve bez melodramske hipertrofiranosti klasične superherojštine. Daveova majka je mrtva ali ne kao posledica nekog bizarnog simboličkog incidenta. Daveov otac je odsutan od kuće svake noći, ostavljajući sina samog, ali samo zato što radi kao noćni čuvar - u ostalim elementima otac mu je prava duša od čoveka i nema ni trunke dvosmislenosti koju su Stan Lee i naslednici mu često umeli da prišivaju svojim očinskim figurama (Battlin' Jack Murdock ili Thunderbolt Ross). Dave, dakle, i objektivno može da se nazove traumatizovanim iako ima sasvim uređenu i bezbednu mladost - u tom smislu Kick-Ass je dobrodošlo podsećanje na dehumanizovanost savremenog života u zapadnoj kulturi bez nekakvih udaranja u tanke žice i patetiku.

Dalji razvoj priče je takođe zanimljiv jer Daveovo superherojisanje dosta odmereno odražava motive klasične superherojštine, suočavajući naivnost starih stripova sa krutom realnošću savremenog života.

Dave je blago sociopatsko stvorenje, što je sigurno definicija koju bismo mi stariji rado primenili na skoro sve tinejdžere ovog sveta. Njegovi odnosi sa vršnjacima su neugodni, odvijajući se velikim delom preko elektronskih sredstava komunikacije i umotani su u obavezne slojeve poza, gardova, odbrambenih ironija i ofanzivnih pop-kulturnih referenci. Njegove maštarije su daleko od onog što smatramo detinjom nevinošću, ali samo u etičkom smislu - u suštini one jesu naivne i nevine baš onako kako se od omladine to očekuje.

Samim tim i njegova superherojština je neugodna, etički upitna, zasnovana na maštarijama (i, do određene tačke svakako nevina). Millar ga isprva prikazuje kako samo luta noćnim gradom u kostimu, uživajući u intimi koju mu garantuju anonimnost i stilizovanost kostima. Ova vrsta reinvencije identiteta i izgleda je veliki deo primamljivosti superherojskog medija i Millar je spretno odmerava, čak pokazujući kako Dave samim nošenjem kostima ispod svakodnevne odeće i mešavinom taktilne i simboličke stimulacije koju mu ovo daje, menja svoje ponašanje i postaje samouvereniji, duhovno snažniji.

Ne i zreliji, dakako i Kick-Ass svoju analizu superherojštine u uslovima surove svakodnevnice vrlo brzo začinjava obilatim količinama krvi.

Pre svega, Dave je naprosto nezreo i njegova percepcija urbanog nasilja koje treba da sprečava na početku stripa je tragikomično, neprijatno iskrivljena i njegov sukob sa grupicom crtača grafita ima sve elemente tragedije u nastajanju.

Naravno, naš junak, mršuljavi plavušan u smešnom odelu završava sa ozbiljnim povredama nakon susreta sa gomilom maloletnih delinkvenata i Kick-Ass na početku, reklo bi se vrlo plastično odgovara na pitanje zašto superheroja nema u stvarnom životu - zato što su naprosto nemogući.

Dave će više puta tokom stripa čuti kako ga protivnici ismevaju što pokušava od sebe da napravi ono što je Bruce Wayne napravio pretvarajući se u Betmena, no Millar svoju analizu superherojskog fenomena dalje provlači kroz filter savremenih komunikacionih tehnologija i socijalnih mreža. Jedan srećni incident za Davea u kome je odbranio na ulici čoveka od nasrtaja nekolicine gangstera, jedan prolaznik koji je sve snimio mobilnim telefonom, plus YouTube, plus MySpace i Kick-Ass preko noći postaje nacionalni fenomen.

Naravno, možda to zvuči cinično ali Millar ovo dobro odrađuje. Nekada je čovek, da bi se računalo da je slavan, morao da postane glumac, sportista, pevač ili nešto drugo što bi poticalo od nekakvog talenta i nekakvog uloženog rada. Reality televizija i socijalne mreže su ovo preokrenule i danas „slavne" osobe mogu biti ljudi koji samo imaju mnogo prijatelja na Fejsbuku ili su učesnici popularnog videa na JuTjubu. Kick-Ass, urbani superheroj, je upravo to - učesnik jednog JuTjub videa i vlasnik odmah potom jako posećenog MySpace profila. Za tinejdžera njegovog kova, ovo je veoma blizu nirvane, a Millar oprezno prikazuje podvojenost između slave i popularnosti koje ima Kick-Ass i anonimnosti i uobičajenog podsmeha okoline koje uživa Dave Lizewski bez obzira na svoje novostečeno samopouzdanje. Stara ljubomora koju prema Spajdermenu oseća Piter Parker dobija svoj savremeni oblik.

Pa, čekaj, Mehmete, kao da vas čujem, to što si ispričao sve zvuči vrlo zanimljivo!!!

Pa, jest, zvuči, kažem ja, ali kako sam i gore već natuknuo, Kick-Ass ne uspeva sasvim da se dogovori sa sobom šta je. Do ove tačke imamo posla sa dekonstrukcijom superherojskog mitosa koja, kako sam pokazao, pritiska dosta prave dugmadi. Od ove tačke na dalje moglo bi se očekivati da stvari krenu na nekoliko strana. Na primer, Dave se kroz dalje superherojske „podvige" suočava sa stvarnim stvarnim svetom, shvata da jedan krvavi JuTjub video nije baš isto što i život življen kroz nesebično odricanje i samopožrtvovani heroizam, sumnja u sebe, biva poražen, ali uspeva da nauči važnu lekciju, prevaziđe svoje ljudske (i tinejdžerske) slabosti i pronađe u sebi seme istinskog herojstva te u finalu sazreva i shvata šta znače ta velika moć i odgovornost o kojima je Stan Lee pričao. Alternativno, Dave posle prvih dana, nedelja ili meseci slave odjednom, zajedno sa čitaocima dolazi do strašnog otkrića a to je da svet u kojem on živi zapravo nije baš naš svet, već da u njemu pravi superheroji ili makar bića sa supermoćima zaista postoje i njegova do tog trenutka u realnosti ukorenjena priča odjednom se suočava sa materijalizovanom superherojskom simbolikom a čitalac kroz sukob dva nivoa obrade istih motiva i obilnu količinu metafikcijskih garnirunga dobija priliku da se razabere u tome šta zapravo stvarno misli o superherojštini (i, da, zaplet Wanted, ali i Kirkmanovog Invincible se donekle može povezati sa ovim što sam ispisao).

Međutim, Millar bira srednji put, kombinujući obe ove ideje u jednu i negde od polovine priče ovaj osmodelni miniserijal kao da gubi poentu.

Da ne bude zabune, ni do te tačke Millarovo pripovedanje se ne može nazvati vrhunskim. Vreme kada je on umeo da stvari sugeriše a ne prepriča dosta je daleko iza nas, a psihološko nijansiranje u kome je bio veoma uspešan tokom rada na Ultimates ovde mu sasvim izmiče. Likovi u Kick-Ass su grube skice, nosioci atributa a ne živi ljudi sa osobinama. Najgori od svih je glavni junak koji pored svog mehaničkog napora uloženog u to da se kreira lik koji je „relatable", dakle sa kojim se čitalac može identifikovati zapravo do kraja serijala ostaje krajnje antipatičan. Naprosto, iako sa mnom kao čitaocem Dave deli mnogo dilema (dobro, neke od njih sam i razrešio nakon što sam izašao iz puberteta, ali ih se sećam), želja, interesovanja i sanjarija, one su samo grubo nalepljene na kroki „prosečnog" tinejdžera koji svoju prosečnost mora da zapravo diskurzivno objasni na jednoj od prvih strana prvog broja, demonstrirajući Millarovu sada već zabrinjavajuće dugogodišnju nesposobnost da stvari prikaže umesto da nam ih prepriča.

Od polovine, pak, strip odlazi u vode prepoznatljivije „žanrovskog" pripovedanja i mada sam zaplet nije neinteresantan, dekonstrukcije ili makar analize superherojštine ima primetno manje. Dave susreće nekoliko drugih superheroja, neki od njih su zajebanti - slično njemu, a neki su real deal, borci protiv organizovanog kriminala itd., međutim Millarova pažljiva građena atmosfera uverljivosti brzo se raspada pred trilerskim zapletom koji nas pre podseća iz kojih je filmova Stevena Seagala i Takashija Miikea Millar šta pozajmio nego što nas ubeđuje da su ovo stvari koje mogu da se dese u našem svetu.

Ono što hoću da kažem je da Kick-Ass od polovine menja i žanr i pripovedni cilj pa strip o „prosečnom" tinejdžeru postaje krvoločni akcioni strip o neverovatnim likovima u neverovatnim okolnostima. Ne da je to samo po sebi greh, ali Millarovo nastojanje da kako to kažu Ameri „have his cake and eat it" ili kako to kažemo mi ima „i kurac u dupetu i dušu u raju" u krajnjem ishodu proizvodi strip frankenštajnovski sklopljen od elemenata koji ne idu jedni uz druge i ne osećaju se prijatno kada su zajedno.

Roger Ebert je u svojoj kritici filma Kick-Ass izrazio prilično jako negodovanje tretmanom nasilja u ekranizaciji stripa i sasvim ista pitanja i prigovori mogu se uputiti samom stripu. Dobro je poznato da ja nisam nikakav protivnik nasilja u stripu, ali Millarov Kick-Ass što više ide prema finalu sve više gubi ikakvu pretenziju na elegantnost ili makar doslednost pa su tako krvoločna, katarzična završnica i sasvim neubedljiv, prepričan hepiend u jakoj opoziciji sa pokušajima dubinsk(ij)e psihološke analize koje strip demonstrira na početku. Naravno, po automatizmu čitalac nekako reaguje na finale u kome loši likovi bivaju poraženi a dobri pobeđuju (makar i uz gubitke) ali Millar kao da ga je napisao jednom rukom dok je drugom igrao Gears of War pa je i dubina naše reakcije primerena.

Kick-Ass se, dakle završava u surovom plićaku sa sasvim mehaničkim zaokruživanjem priče, veštačkom emotivnom isplatom i neubedljivim objašnjenjima za ono što bismo inače smatrali za neverovatne incidente. Iako je Millarovo pripovedanje i na početku serijala daleko od perfektnog, činjenica je da su njegovo razmatranje adolescencije kao puzeće traume i ekstrapolacije njenih efekata u samoprepisanu wish-fulfillment terapiju, te analiza te terapije u jakom kontrastu sa završnicom koja preko stvarnih traumatskih incidenata prelazi bez zadržavanja i bez razmatranja ikakvih psiholoških ili simboličkih pitanja koja bi ona morala da postavlja. U tom smislu dakle, Kick-Ass je jedan veliki neuspeh i njegovo akcijom i adrenalinom nabijeno finale potkazuje ga kao tek još jedan superherojski strip za odrasl(ij)e nameran da instant kontroverzom (Maloletnici!!! Nasilje!!! Maloletničko nasilje!!!) privuče čitaoce i proda im što više kopija, a ne kao inteligentno razmatranje savremene mitologije.

Da li je Millar uopšte imao nameru da Kick-Ass bude nešto više (i da li nam to duguje) je irelevantno pitanje. Ne treba da ulazimo u (tajne ili deklarisane) namere autora već samo da zaključimo kako Kick-Ass svojim otvaranjem i prvom polovinom zaista oglašava nameru da bude nešto inteligentnije nego što je ispao na kraju. Koliko god Millar bio zaslužan za nameru toliko je i kriv za ishod.

S druge strane, čak i delimično neuspeli stripovi makar izgledaju fantastično kada ih crta John Romita Jr. Mnogo je toga ispisano o njegovoj magiji na olovci pa ne osećam potrebu da tome bogznašta dodajem - JR Jr. je uvek tačno na onom mestu između stilizacije i realnosti, između detaljisanja i sugestije koje garantuje da scene iz njegovih stripova čovek pamti. Kick-Ass ne da nije izuzetak nego na najbolji način potvrđuje pravilo.

Toliko o stripu, makar do sledećeg Kick-Ass miniserijala koga Millar poluglasno najavljuje za iduću godinu, verovatno kada se film pojavi u Director's Cut verziji na BluRayju ili tako nešto. Čim film pogledamo (a za sada piratski sajtovi nude samo musave cam kopije) valjalo bi da razmotrimo u kakvom je odnosu sa svojim predloškom. Do tada, ostanite pametni i čitajte stripove.