Danas, kao što je obećano, Meho protiv Geoffa Johnsa i njegovih multikolor trupa - osvrt na DC-jev DOGAĐAJ Blackest Night.

Blackest Night

Autori: Geoff Johns, Ivan Reis i, kako se to obično kaže, mnogi drugi

Izdavač: DC

DC (i Marvel) poslednjih nekoliko godina koordiniraju čitavu svoju ponudu u mejnstrim univerzumima na visokom nivou tako da se brojni različiti naslovi sa različitim protagonistima ipak kreću u istom smeru i bivaju povezani čvorištima. Ova čvorišta, DOGAĐAJI, kako ih zovemo su, grubo gledano godišnja dešavanja velikih razmera i (potencijalno) kataklizmičnih posledica u kojima učestvuje veliki broj likova i koja označavaju i promene status quoa velikog broja likova (neretko i samog univerzuma, kao kada je u DC-jevom DOGAĐAJU 52 pokazano da DC-jev multiverzum i dalje postoji).

Ovo donekle objašnjava zašto ih publika voli, ali ja sam i dalje fasciniran činjenicom da ih publika, izgleda voli toliko da su DOGAĐAJI postali temelj čitave publicističke (i kreativne) strategije oba velika izdavača. Da, velike, paradigmomenjajuće kataklizme jesu fascinantne, da promene detalja u životima stotina fiktivnih likova jesu magnet za svakog pravovernog gika, ali s druge strane, kako ovi mamutski izdavački poduhvati postižu uspehe izvan tvrdog jezgra fanova? Na kraju krajeva, razumevanje i puko praćenje DOGAĐAJA zahteva dobro poznavanje recentne ali i arhaične istorije univerzuma u kome se on dešava, te kupovinu opscenih količina serijala koje inače ne biste pratili. Naravno da je ovako nešto privlačno hardcore publici ali kako od toga nastaje najprodavaniji serijal u okviru jednog izdavača mi i dalje nije najjasnije.

Blackest Night je recimo sjajan povod za ovu nedoumicu. Ovaj DOGAĐAJ izrastao je iz prethodnih poteza Geoffa Johnsa u razvoju Green Lantern franšize. Johns je pre nekoliko godina preuzeo na sebe rad na izgradnji lepšeg (i starijeg?) Green Lantern pa je kroz miniDOGAĐAJE poput Rebirth i Sinestro Corps War pripremio teren za Blackest Night. U Johnsovim vizionarskim rukama Green Lantern je povratio, hm, dostojanstvo i popularnost kakvi dolikuju liku koji što se nalazi u cirkulaciji od davne 1941. godine i učinio ga ponovo značajnim faktorom DC-jevog univerzuma.

Johnsu se ne može poreći da je postigao rezultate, Rebirth i Sinestro Corps War su bili veoma popularni i činjenica da DC trenutno izdaje dva ravnopravna Green Lantern magazina (Green Lantern i Green Lantern Corps) dosta govori. Uostalom, pored Betmena (koji u ovom momentu ima pored dva osnovna magazina i još nekoliko satelita) i Supermena (Superman i Action Comics) nema drugih DC-jevih likova sa dva magazina.

Međutim, baš ovo pominjanje Supermena i Betmena me vraća na srž problema i podseća zašto je Blackest Night već u startu jedno zamršeno klupko priča i kontinuiteta koje mi je od početka bilo malo mrsko da uopšte hvatam u ruke.

Hoću reći, lepo je likove koji su započeli kao veliki i ikonički vratiti u to stanje, ali trenutni DC-jev modus operandi je sasvim suprotan i likovi, čak i oni najveći i najikoničkiji u ovom momentu pate od identiteta toliko difuznog da praćenje DC-jevog recentnog autputa podseća na četvorosemestralno studiranje psihotičkih podela ličnosti. Ili, kraće rečeno, da, Betmen, Supermen, Green Lantern, Flash, sve sjajni likovi, sa nogama čvrsto ukorenjenim u naše kolektivno nesvesno i zasebna detinjstva, ali u ovom trenutku DC univerzumom jure:

Otud, ako kažem da je Blackest Night priča u kojoj glavnu ulogu ima Green Lantern, a da mu podršku pruža Flash, gotovo je nemoguće bez omanjeg istraživačkog poduhvata utvrditi o kome ja tu zapravo pričam.

S druge strane, možda ja pravim problem tamo gde ga nema. Poznata je i dobro dokumentovana moja naklonost ka superherojskom stripu prizemljenijeg tipa, sa većim fokusom na dobro izgrađenom glavnom liku i dramskim zapletima koji su bliži svakodnevnim ljudskim problemima (pa makar to bile klonirane bivše devojke i posthipnotičkim sugestijama pokretane ubice), te otud moja uzdržanost po pitanju pankosmičkih epskih saga u kojima se rešavaju pitanja što su generacije astronoma, astrologa, filozofa i kojekakvih drugih mislilaca oterala u prerane grobove.

S druge druge strane, možda nije problem u meni nego u Johnsu. Napumpane svemirske sage kao što su bili Annihilation, Annihilation Conquest ili War of Kings preko u Marvelu ili, čak, Countdown i Trinity kod kuće u DC-ju su od mene dobile vrlo povoljne komentare na ovom sajtu i s obzirom da sam čitajući Blackest Night imao slične reakcije (psihosomatske, dakako) kao i kada sam čitao Johnsov prethodni company-spanning DOGAĐAJ, Infinite Crisis, počinje da mi sviće da Johns naprosto nije dobar pripovedač.

Naravno, pričamo o superherojskom stripu i cinici će reći da to takoreći ide uz teritoriju, ali to je teza koju ne kupujem. Dobrih pripovedača u superherojskom stripu ima. Čak i kad pišu loše stripove. A primera kvalitetno ispričanih superherojskih stripova ima mnogo, čak i kad se unesu korekcije koje u obzir uzimaju moju naklonost ovoj vrsti eskapističke literature. Johns nije najgori pripovedač na svetu i njegovi stripovi nisu „loši" u konvencionalnom smislu, dakle ne pokušavam da kažem da je Blackest Night jedna stopostotno promašena avantura, ali je činjenica da bi stripu natrpanom zanimljivim idejama i ikoničkim likovima zaista koristio scenarista čiji stil nije ovako ravan i, uprkos svom vatrometu pesničenja i metafizike, beživotan.

Dobro, setimo se da sam za iste grehe svojevremeno optuživao i Granta Morrisona i njegov prošlogodišnji Final Crisis, te da je opet moguće da je stvar zaista u meni koji od ovih stripova tražim nešto što oni ni ne pokušavaju da budu, a visoki tiraži me ionako demantuju, pa hajde da pogledamo koje su to zanimljive ideje i o kakvoj beživotnosti to ja pričam.

Elem, sam termin Blackest Night, reći će vam svaki pošten čitalac DC-jevih stripova, samo je deo parole Green Lantern trupa koja u celini glasi:

In brightest day, in blackest night,

No evil shall escape my sight

Let those who worship evil's might,

Beware my power... Green Lantern's light!

Dobro, sad se vi smejete i podgurkujete laktovima, ali ovo je sredinom četrdesetih godina prošlog veka zvučalo baš šmekerski. Green Lantern trupe su, za slučaj da niste pratili fabulu radnje, „čuvari univerzuma", kosmička policija, specijalni svemirski superheroji opremljeni specijalnim superherojskim prstenovima što im pomažu u kreiranju čvrstih, materijalnih objekata od zelene svetlosti (da ne pominjemo let, simultano prevođenje, stvaranje crvotočina u vreme-prostoru i druge fantastične stvari), a sve po zadatku očuvanja mira i blagostanja u celom svemiru pod patronatom budnih Oanaca, najstarije rase u kosmosu.

Johns je tokom poslednjih nekoliko godina rada na Green Lantern gledao da malo pospremi neuredni kontinuitet i mestimično suludo naivne premise Green Lantern, ali je, kako to u DC-ju i inače biva, uzgred kreirao i mnogo novog haosa i materijala za nevericu. No, ne može mu se poreći da je imao plan.

Ovaj plan u sebi je sadržao i proročanstvo koje je pominjalo dolazak te „najcrnje noći" što je deo zakletve još od četrdesetih godina prošlog veka (odnosno od zore života u kosmosu, ako pratite stripovski kontinuitet) i završni plotuni u Sinestro Corps War DOGAĐAJU od pre godinu dana su, videlo se, bili i prve čarke novog rata.

Sad, po prirodi stvari svi ratovi ove vrste u stripovima ugrožavaju život, kosmos i postojanje kakvo poznajemo, ali Blackest Night se može pohvaliti time da je Johns uspeo da mu udene osećaj zaista mamutskog spektakla, u kome su život, kosmos i sve ostalo ugroženi na prilično ubedljivo konačan način (koliko išta ume da bude konačno u ovoj vrsti literature, naravno).  Ne da je, ponavljam, to i ispričao na spretan način - naprotiv - ali ideje iza Blackest Night su solidne.

„Hteo sam da Blackest Night bude priča o emocijama" objasnio je Johns u više prilika, pojašnjavajući i svoju odluku da pored Green Lantern trupa i odcepljenih Sinestrovih (koje karakteriše žuta boja, boja koja je decenijama bila slaba tačka Green Lanterna, ali je ovo Johns retkonovao svojim recentnim radom, pa je Sinestrov izbor boje više simboličkog nego taktičkog tipa) uvede još gomilu „obojenih" svetiljki i njima pripadajućih trupa sa različitim, ponegde i otvoreno suprotstavljenim agendama. „Svaka boja vezana uz jednu emociju" je naravno zgodan način da se postigne brza i prljava karakterizacija čitavih klasa likova, ali ovde već Johns pokazuje kako mu je malo stalo do suptilnosti ili barem konzistentnosti pripovedanja. Mislim, „emocija" koja karakteriše Green Lantern ekipu je... er... snaga volje? Blue Lantern trupe karakteriše „nada", a Indigo Tribe „saosećanje". Naravno, Black Lantern ekipa kao svoju emociju ima „smrt".

Možda bi neko Johnsu trebalo da objasni koncept emocija, no, hajde da preko toga pređemo jer je u pitanju više terminološka nespretnost. Johns je svakako ovim komplikovanjem koncepta Lantern trupa hteo da produbi ideju o postojanju „svemirske policije" i Blackest Night je poslužio da se istorija sveta Oa i njegovih, za kosmos zabrinutih stanovnika proširi. Saznali smo detaljnije kako su nastali Manhunteri, šta su Red Lantern Corps i zašto su tako besni, upoznali smo Indigo Tribe bez kojih se u ovom ratu ne bi pobedilo i, ključno, Nekron, stari DC-jev lik koji je poslednjih trideset godina provodio uglavnom muvajući se po bekstejdžu i pojavljujući se tek da po koji superheroj može da ispriča kako se borio sa smrću samom (i pobedio, naravno), dakle taj Nekron je dobio svojih pet minuta i priliku da zapeva na sredini pozornice.

Johnsove „emocije" na stranu, ja bih rekao da Blackest Night u svojoj srži ima jedan daleko interesantniji centralni koncept, a to je istraživanje fenomena smrti u superherojskim univerzumima. Zna se da umiranje u superherojskom stripu nije preterano ozbiljna rabota i da lozinka „bio sam mrtav ali sad mi je bolje" funkcioniše podjednako dobro sada kako je radila i u zlatnom dobu pre sedamdesetak godina. Ovo umiranju oduzima emotivni gravitas koje bi trebalo da ima i scenaristi (i crtači i, dobro, urednici) moraju svaki sledeći put da ulažu sve veće napore da epizodu u kojoj neki od likova umire publika uopšte shvati ozbiljno. Naravno, svako ko je čitao stripove duže od godinu dana svestan je da mrtvi neće zadugo ostati mrtvi i da, dok oni još otiru suze za omiljenim likom, neki scenarista već baca na papir pitch za njegov povratak međ žive.

E, pa, Blackest Night je priča koja pokušava da objasni zašto je to tako, ostajući sve vreme verna iluziji četvrtog zida i  nastojeći da logiku pronađe unutar pravila samog strip-univerzuma.

Kada smo se prošle godine videli na jednom njegovom predavanju, Milan Konjević je Blackest Night opisao kao „Marvel Zombies u DC verziji". Ovo bi bio sjajan teglajn samo da odgovara stanju stvari. Ali ne odgovara. Marvel Zombies je, u svim svojim inkarnacijama (evo, upravo počinje peti miniserijal) bio priča o ireverzibilnoj degradaciji sveta, status quou koji je otišao u materinu i samim tim Marvel Zombies je osuđen na večito bivstvovanje u rukavcima Marvelovog multiverzuma, bezbedno odaljenim od glavnog kontinuiteta. Blackest Night je, naprotiv priča koja ambiciozno uleće u samo središte središnjeg kontinuiteta i pokušava da pokaže kako sve smrti koje su se desile, bile oplakane, a zatim su preokrenute unatrag, kako sve te smrti pripadaju tu gde jesu, jer je sve bilo deo velikog plana. Ono kada je Doomsday ubio Supermena, pa ovaj posle oživeo? Betmen koga je Darkseid zveknuo Omega Sanctionom pri kraju Final Crisis pa smo na poslednjim stranama videli Brucea Waynea kako se smuca po kamenom dobu? Smrti Olivera Queena, Hala Jordana, hej, čak i Barryja Allena, koje su sve u nekom momentu preokrenute (Allen se, doduše načekao, junački se žrtvujući još u Crisis on Infinite Earths, prvom DC-jevom događaju ikad, polovinom osamdesetih, da bi se vratio tek prošle godine sa Final Crisis) - sve je to bio deo plana koji je nastajao hiljadama godina!!!

Johns će ovo podvući na jedan pomalo ironičan način. Nekron, personifikovana smrt koja i stoji iza ovog plana, rešio je da istrebi sav život u svemiru - jer ga, valjda, nervira buka u vreme popodnevnog odmora - a u tom naumu služi se strategijom svojih protivnika. Onako kako su Oanci napravili zelene prstenove koji sami regrutuju najsposobnije i najprikladnije pripadnike raznih svemirskih civilizacija da budu Green Lantern, tako je Nekron napravio crno prstenje koje - diže iz mrtvih.

Ovo je, dakako, lukav plan jer Nekronovo prstenje nije tek nasumični zombi-generator. Nekron zna da se protiv armije Zelenih svetiljki i inih superheroja mora boriti najtežim oružjem, pa tako njegovo prstenje pronalazi mrtve metaljude i superheroje, i vaskrsava ih u groteskna, crna stvorenja animirane smrti.

„Oživljeni", crni, zombifikovani superheroji su zato oružje dvostrukog dejstva. Na fizičkom planu oni imaju snagu i sposobnosti po kojima su bili poznati za života, plus takoreći prirodnu zombi otpornost na fizičko komadanje i zavidnu moć regeneracije koje im daje crni prsten crpeći snagu iz crne svetiljke. Na psihološkom planu, oni su pervertirane verzije ljudi koji su nekad bili, posednici svih njihovih sećanja ali i jedinstvene čistote perspektive koju pruža smrt. Naravno, oni su cinična, nemoralna bića koja ne prezaju ni od čega ne bi li emotivno i moralno povredila svoje (još uvek) žive oponente, tovareći im na pleća tokom borbe terete svih mogućih sagrešenja i krivica koje im pruža bogata lična i kolektivna istorija DC stripova.

U osnovi, ovo pruža priliku za milion mini-drama, dok se prijatelj susreće sa pokojnim prijateljem, a ljubavnik sa ljubavnikom, svaka od njih raspeta između žestoke fizičke borbe i užasnog tereta krivice, međutim Johns iz nekog razloga svojim protagonistima rano daje zgodno razrešenje. Još od najranijih epizoda konvencionalno je prihvaćeno da su oživljeni mrtvaci samo mehaničke imitacije ljudi koji su nekad bili, da prstenje ima pristup njihovim sećanjima i da je verglanje uvredljivih, optužujućih ili ciničnih izjava tek deo programa koji je upisan u prstenje. „Ovo nisu naši prijatelji", govore heroji jedni drugima dok iz sve snage udaraju po crnom, nekrotičnom mesu.

Dakako, ovo je još jedna, za mene prilično neobjašnjiva odluka Geoffa Johnsa jer time prirodni emotivni potencijal priče prebrzo ispucava i mora da se snalazi da napetost gradi na druge načine.

Ti drugi načini su, kako već rekoh, pre svega filozofskog tipa i jedan od kečeva koga Johns i Nekron imaju u rukavu je zombifikovanje još uvek živih heroja, poput Supermena, Flasha ili Green Arrow, sve ljudi koji su svojevremeno bili mrtvi pa oživeli. Nekron, uz ne malo uznesenosti, objasniće kako je on stajao iza svih njihovih čudesnih oživljavanja, sladeći se sopstvenim strateškim genijem koji mu je omogućio da stoji u pozadini DC univerzuma decenijama i vuče konce iz potaje, pripremajući se za završni gambit kojim će jednom za svagda staviti tačku ne samo na superheroje već na život u kosmosu generalno.

Ovo je tema koja zaslužuje pametnijeg analitičara od mene, ali i laici mogu da vide bogatstvo motiva koji su ovde u igri. Nekron, kao personifikacija smrti nije običan „zli" negativac čija bi agenda uključivala moć, dominaciju ili nekakvo bogatstvo. Njegov položaj je izmešten izvan ovih uobičajenih političko-ekonomskih tema, jer je Nekron, em jedinstven entitet u kosmosu (čak i izvan klasa bića uopšte - iako ga DC-jeva klasifikacija svrstava u jednog od vladara pakla, Blackest Night jasno pokazuje da Nekron nema klasičnu demijuršku žudnju da bude obožavan i prepoznat kao izvor nekakvog života, naprotiv), em je neka vrsta prirodne pojave, iznad moralnih definicija i rasuđivanja. Život je, po Nekronovom rezonovanju, anomalija, zagađenje u kosmosu u kome smrt nije pojava već naprosto prirodno stanje stvari, nešto kao prostor ili vreme u okvirima našeg rezonovanja. Život sa sobom donosi neželjene turbulencije u jednom savršenstvu mira koje je kosmosom vladalo pre prve iskre živoga i Nekron prema njemu oseća neku vrstu filozofskog gađenja.

Za razliku dakle, od bilo koje figure judeohrišćanskog boga koji čoveka (i, kroz njega život sam) stvara da bi imao ko da se divi njegovoj kreaciji, Nekron je jednostavniji, skromniji, čak, moglo bi se reći manje pretenciozan u svojoj žudnji. Njegova volja za smrt je u neku ruku žudnja za savršenstvom nepromenljivosti i to se na nekom filozofskom nivou može razumeti i ceniti.

Naravno, na svakom drugom nivou, biološkom pre svega, Nekron je apsolutni neprijatelj, ali i figura koja ne shvata lepotu haotičnosti, večne promene, nasumičnosti koju život po definiciji sa sobom nosi. Čitajući Blackest Night na pamet mi je pao pre svega Alan Moore (ne samo zato što je proročanstvo o najcrnjoj noći zapravo poteklo iz jedne od njegovih starih za DC napisanih priča, Tygers) i njegov Dr. Manhattan koji, zapravo slično Nekronu u jednom momentu dolazi do ideje da život (u njegovom slučaju pre svega ljudski) nije vredan, da je njegova estetika stalnog haosa zagađenje u kosmosu sastavljenom od sve samih pravilnosti. Naravno, Dr. Manhattan do kraja Watchmena uviđa u čemu je kvaka i kako život sa svojom nepredvidivošću zapravo jeste izvor svake lepote.

Nekron ovo ne uviđa, ali u njegovu odbranu, naravno, treba reći da po prirodi stvari on za to nikada neće dobiti priliku. Smrt je, na kraju krajeva, samo reč kojom označavamo odsustvo života, kako bi ona mogla da shvati šta mi pronalazimo lepo u životu?

Strukturalno, Blackest Night je ispričan kroz poseban miniserijal od devet epizoda, ali za puniju informaciju zgodno je (takoreći nužno) pročitati i povezane epizode Green Lantern i Green Lantern Corps magazina. Osnovni miniserijal prati ključne događaje, početak invazije crnih svetiljki, podizanje mrtvih iz njihovih grobova, grčevitu borbu za Zemlju i konačni trijumf. Njegovi (naj)glavni(ji) protagonisti su Green Lantern i Flash, to jest Hal Jordan i Barry Allen. Naravno, oba lika sa svojim dugačkim kontinuitetima (obojica su nastali u Srebrnom dobu kao osavremenjene verzije likova iz Zlatnog doba) imaju gomile gadnog prtljaga koji ovde obilato dolazi do izražaja i okreće se protiv njih - na kraju krajeva, Barry Allen je bio mrtav onolike godine, a Jordan ne samo što o vratu nosi, eh, delimičnu krivicu za uništenje Coast Cityja, već je, posle ovog holokausta i sam privremeno otišao na pogrešnu stranu i kao entitet Parallax počinio neka... nepočinstva, a zatim i postao novi Spectre, kosmički duh osvete.

Johns ovaj miniserijal piše kao jednu dugačku tuču i ono što dobija na dinamičnosti i dramatičnosti (i prirodnom, ležernom radnom odnosu između dva veterana superherojštine) gubi na karakterizaciji i drvenom pripovedanju. Ipak, prema kraju serijala uspeva da se nametne makar snagom ideja. Borba protiv otelotvorene smrti, na kraju krajeva, mora biti metafizička makar isto koliko i fizička, pa tako i Nekronov finalni poraz dolazi tek nakon što se u priču umešaju i Spectre, Deadman (valjda je normalno da u DOGAĐAJU koji se bavi oživljenim mrtvima jedno od centralnih mesta zauzima DC-jev heroj koji celu svoju karijeru provodi kao duh što lebdi među živima, što ga nikada ne vide niti čuju), nakon što se pojavi i Parallax, a Jordan ponovo pristane da ga ovaj entitet apsorbuje jer je to, rezonuje se u jednom trenutku, jedini način da se smrt porazi.

Naravno, naši na kraju pobeđuju - zar je bilo ikakve sumnje? - ujedinjenje trupa svetiljki različitih boja rekreira iskonsku belu boju koja je označila rađanje života u kosmosu, a kao bonus dobijamo i odgovor na pitanje zašto je baš Zemlja ona planeta na kojoj se svaka ovakva bitka mora na posletku odigrati. Pa, objasniće nam Johns, to je zato što je Zemlja planeta na kojoj je život u svemiru originalno i nastao.

Znam, i ja sam rekao „e, jebiga" kad je došlo do ovoga, ali treba biti iskren i priznati da je u DC-ju Zemlja uvek i forsirana kao de fakto, ako već ne formalni centar kosmosa, planeta po kojoj su nazivani i različiti univerzumi u multiverzumu, planeta koja je u nedavnom metaserijalu Trinity označena kao „keystone" svet, dakle svet-temeljac ugrađen u same osnove multiverzuma. Ovime je Johns, dakle, samo ostao dosledan jednoj Zemljo-centričnosti koja je zaštitni znak DC-jevih stripova odvajkada.

Ono što je još zanimljivije je kako Johns tretira smrti u ovom DOGAĐAJU. Kako je pravilo da u svakom DOGAĐAJU neki od važnijih likova moraju da odu u večna lovišta (privremeno večna, dakako) ne bi li mu se dodalo na težini, Johns se ovde poigrava sa ovim konceptom. Ne samo da se Ralph i Sue Dibny, dve od najgrđih smrti u novijoj DC istoriji pojavljuju među prvim black lantern zombijima, ismevajući, reklo bi se dostojanstvene uspomene na njihove odlaske, nego Johns ide i dalje. Čitava tragična struktura Identity Crisis razbucana je ne samo povratkom Ralpha i Sue već i tretmanom Atomove žene Jean Loring, a Martian Manhunter, eto, nije stigao ni da se ohladi posle nasilne smrti koju je pretrpeo u Final Crisis. Kao bonus, Hawkman i Hawkgirl bivaju brutalno ubijeni na samom početku DOGAĐAJA jer je ovo zgodan način da ih se odmah vrati u igru kao zombije. Johns kao da nam se smeje u lice zato što smo se trgli kada je par krilatih ljubavnika poginuo.

I zapravo, njegovo razrešenje na samom kraju, kada nastaje bela svetiljka i gomila mrtvih likova biva oživljena odistinski me je malo i zateklo. Mislim, naprosto, ako je Morrison sa Final Crisis išao na to da stavi tačku na mračne stripove ispunjene smrću i patnjom, Johns takoreći dovršava rečenicu završnicom Blackest Night oživljavajući (bez nekakvih zakulisnih  uslova) čak dvanaest likova. Među živima su ponovo Maxwell Lord, Professor Zoom, Jade, Hawk, Captain Boomerang, Firestorm, Martian Manhunter, Aquaman, Hawkman, Hawkgirl, Osiris, pa čak i *GASP*, Boston Brand, alias Deadman.

Ovakav preokret u finalu je rečito pokazao da Johns gleda na DOGAĐAJE kao na legitimne generatore promene status quoa i da te promene, ponekad mogu biti i drastične. Kako svaki događaj u svojoj završnici mora zasejati seme i sledećeg DOGAĐAJA, tako je i kraj Blackest Night neka vrsta preludija za Brightest Day, Johnsov sledeći poduhvat u kome će se ispratiti sudbine oživljenih likova.

Uprkos svemu što sam (ružno) o Johnsu rekao, ovo me intrigira. S jedne strane, poklapa se vremenski i donekle tematski sa Marvelovom najavom da će u njihovim stripovima biti organizovan sistematski prelazak u „heroic age", novu eru Marvela u kojoj će mračne, moralno dvoznačne teme biti zamenjene (eh, barem donekle) vedrijim, moralno blistavim temama i pričama. S druge strane, Johns insistira da ovo neće biti nekakva veštačka rekreacija rajskog vrta na Zemlji i da nisu svi od ovih likova niti dobri u srcu (Maxwell Lord svakako to nije...) niti predodređeni za lagodan život. Nepotrebno je reći da me najviše intrigira sudbina Bostona Branda, jedinog čoveka koji je iskreno užasnut što je oživeo. Aquaman, pak sa druge strane, će od mene verovatno ponovo dobiti samo ignorisanje.

Blackest Night je nacrtao Ivan Reis i, kako to inače biva, sjajan crtač morao je da se rve sa gomilama masovnih scena nemoguće kompozicije i verovatno proklinjao dan kada je dobio ovaj ugovor. Valjda je barem dobijenim novcem sebi kupio nešto lepo.

Green Lantern magazin, sa svoje strane u svojim epizodama (takođe iz Johnsovog pera) vezanim za Blackest Night daje nam malčice detaljniju pozadinu događaja koje gledamo u osnovnom serijalu, pokazujući između ostalog previranja u samim Green Lantern trupama, ali i prirodu saradnje sa trupama lampi drugih boja. Ne bi li sve bilo lakše za praćenje, Johns je napisao i tri epizode Tales of the Corps koje pojašnjavaju pozadinske priče trupa drugih boja, mada i pored toga Green Lantern povremeno sklizne u totalni haos. Johns je čovek koji naprosto ne ume da pripoveda slikama pa su njegovi stripovi često opterećeni ogromnim količinama teksta nabacanim preko crteža akcije koja priču nikako ne ume sama da iznese napred. Nije da i ovde nema u šta da se zariju zubi, ima, ali ako niste solidno upućeni u makar noviju Green Lantern istoriju, imaćete surovih problema da se razaberete među desetinama likova koji lete unaokolo i ispaljuju kriptične reference na kriptične ljude i događaje. S druge strane, ovaj magazin crta Doug Mahnke a to je čovek kome uvek valja posvetiti vreme.

Green Lantern Corps, pak piše Peter Tomasi (a dosta neujednačeno crta Patrick Gleason) i meni stil ovog DC-jevog veterana (i urednika) prija više od Johnsovog. Doduše, Green Lantern Corps je generalno serijal za koga me zabole dupe, ali ovde Tomasi dosta razuzdano prikazuje borbu za Oa (niste valjda mislili da će Black Lanterns napasti samo Zemlju? Naivčine!!!) u kojoj se igra sa gomilom motiva koje mu je Johns dobacio. Kyle Rayner, tako, usred tuče na nebu iznad planete mora da se susretne sa svojim najvećim košmarom - frižiderom (čitali ste prethodnu epizodu DJ Meho šoa?), a Black Lanterns na svojoj strani između ostalog imaju i čitavu planetu Xanshi. Srećom, i naši imaju na raspolaganju jednako bizarne saveznike, pa Zelene Svetiljke na kraju trijumfuju uz pomoć sopstvene svesne planete, Mogo, koja može selektivno da primenjuje svoju gravitacionu silu na bića, pogotovo ako mu je želja da neka od tih bića spljeska. I ovaj strip je prepun užasnog haosa stotina likova koji unaokolo lete i ispaljuju kojekakve zrake, ali Tomasi je mnogo ekonomičniji sa tekstom i njegov tok pripovedanja je prirodniji.

Blackest Night je imao i gomilu tie-inova u drugim serijalima, posebnih tie-in miniserijala, pa, bogami i nekoliko vaskrsnutih - samo na jednu epizodu - tekućih serijala koji su odavno (ili nedavno) ukinuti, no da vas ne bih gnjavio, izdvojiću samo bolje među njima (one o kojima već nisam pričao):

Blackest Night: Superman je trodelni mini iz pera Jamesa Robinsona, a koga je solidno nacrtao Eddy Barrows. I u njemu se Supermen i Superboj (dakle, Kal El i Conner Kent) sukobljavaju sa zombifikovanim Supermenom sa Zemlje 2, to jest Supermenom iz Zlatnog doba, po imenu Kal L, jednim od retkih likova iz ovog kontinuiteta koji su preživeli daleki Crisis on Infinite Earths, samo da bi dramatično preminuo pre nekoliko godina u Johnsovom Infinite Crisis.

Čudno je kako je lik svojevremeno sačuvan iz najčistijeg respekta za njegove plemenite korene, na kraju završio kao zombi u ovom Robinsonovom preduzeću, mada ovo nije loše za čitanje. Kako zombifikovani Kal L ima za sobom mnogo iskustva tako je i napor dvojice novih Supermena (dobro, jedan od njih je tek Superboj) da ga savladaju prikazan dosta uverljivo. Kal L je, pritom, u svojoj crnoj formi i primereno zao, izvlačeći na površinu onu mračnu stranu Supermena koja je poslednjih godina bila rezervisana u nešto patetičnijoj formi za Superboy Primea, a njegovo nastojanje da ubije Marthu Kent  rezultira u jednom od najčudnijih tvistova edipovskog kompleksa koji ćete videti ove godine u stripovima...

Blackest Night: Batman, takođe trodelni mini,  je, pak, napisao opet Peter Tomasi (a nacrtao Ardian Syaf... korektno) i ovo mi je bio najzabavniji tie-in. Kako je motiv mrtvih roditelja jedan od najprisutnijih u vaskolikom Betmen mitosu, tako je zombifikovanje istih bilo najprirodnija stvar za Blackest Night tie-in. Iako je Bruce Wayne u Blackest Night dobio posebnu ulogu zombija još grđeg od ostalih, ne treba zaboraviti da su i aktuelnom Betmenu, Dicku Graysonu, roditelji takođe nasilno umrli, da je aktuelni Robin sin pokojnog Brucea Waynea, a da je i prethodni Robin, a sada Red Robin, Tim Drake, izgubio oca za vreme Identity Crisis. Tomasi se, razume se, slasno poigrava sa njihovim osećanjima, ali makar ima dovoljno srca da im na raspolaganje stavi bacače plamena. Dosta klasičan Betmen štimung od strane scenariste sa dugačkom istorijom pisanja unutar ovog mitosa.

Blackest Night: The Flash je napisao Johns i ovde imamo prilike da pratimo i Barryja Allena (u međuvremenu regrutovanog za Blue Lantern ekipu) ali i Wallyja Westa. Kako je Johns ispravno prepoznao da je i Flashova istorija dosta zagađena smrtima, tako se ovde pojavljuje ne samo Reverse Flash (koji zapravo u sadašnjem trenutku nije mrtav, već je stigao zombifikovan - iz budućnosti), već i Flashovi neprijatelji (od milošte zvani rogues) imaju svoju sopstvenu priču koja podseća na to da su i neki od njih nesrećno preminuli i koja sadrži, za Johnsa par nekarakterstično solidnih emotivnih trenutaka. Svaki strip u kome Leonard Snart, alias Captain Cold ispadne šmeker i višedimenzioni lik je i dobar strip. Alan Scott Collins na olovkama garancija je grubog, ali zavodljivog crteža.

Blackest Night: Wonder Woman napisao je Gregg Rucka a nacrtala Nicola Scott koju sam pohvalio prošle nedelje za solidan rad na Secret Six i ovaj trodelni mini mi je bio iznenađujuće dobar. Rucka u tri labavo povezane epizode prikazuje Dianu u tri stadijuma Blackest Night: tokom inicijalne zombi invazije, kada se pokazuje kao herojska borkinja kakvu je znamo, tokom posednutosti od strane crnog prstena i tokom finalne borbe kada je u službi Star Sapphires, jedne od „obojenih" trupa, čija je emocija ljubav i kojom, dakako, doprinose spasavanju Zemlje i, posledično svog života u kosmosu, od Nekronovog plana. Rucka je uspeo da mi lik za koga inače slabo marim približi efikasnim pripovedanjem i da plasira Johnsove osnovne motive bez previše veštačkih alatki i pomagala. Rucka je car i nadam se da će dobiti da piše nešto slično izvrsnom Checkmate koji je posle njegovog odlaska umro užasnom smrću...

Vidimo se u Brightest day? Pa naravno!!!