Ne gubimo vreme jer ga ima vrlo malo. Danas: Drugi Svetski Rat i bajkoviti jugozapad Sjedinjenih Američkih Država.

Battlefields: Happy Valley

Autori: Garth Ennis, P.J. Holden

Izdavač: Dynamite Entertainment

Otkada je završio rad na Punisheru, Ennis nije uleteo ni u jedan projekat sličnih dimenzija. Umesto toga, reklo bi se da čovek radi ono što zaista voli i što ga interesuje - politički nekorektni antisuperherojski serijal The Boys, satanističko-humanistički Chronicles of Wormwood, krvoločno-zombijevski Crossed... ali i metaserijal Battlefields koji na nabolji način dokumentuje Ennisovo poznavanje i interesovanje za Drugi Svetski rat.

Battlefields je u neku ruku i najudobniji od svih projekata za koje je Ennis trenutno vezan jer se radi o gomili trodelnih miniserijala koje povezuje jedino tematsko oslanjanje na pomenuti veliki konflikt. Na ovaj način, Ennis ima punu slobodu da skače iz godine u godinu, sa jednog fronta na drugi, da priča o vojnicima iz jedne, druge ili treće sukobljene armije u ovom džinovskom sukobu i ispituje brojne poente koje popularna kultura eksploatiše već duže od 65 godina...

Ennisova ljubav ka militarističkom stripu, da ga tako nazovemo, nije ni nova ni nepoznata stvar, no kako su „ratni" stripovi danas više izuzetak nego pravilo, tako su i njegovi ponovljeni izleti u ovaj žanr i vremenski period (neki od njih dešavali su se i u okviru DC-jevih publikacija) retka prilika za ljude odrasle na ovakvim stripovima da osveže svoje uspomene i podsete se zašto pomenuti rat i dan-danas ima tako jak (pop)kulturni uticaj.

Ennisovi ratni stripovi su pisani baš onako kako i priželjkuje neko odrastao na klasičnim ratnim filmovima i stripovima. Sa jedne strane, oni su moralno veoma čvrsto utemeljeni u shvatanju Drugog Svetskog rata kao poslednjeg velikog sukoba u kome su linije razgraničenja između „dobra" i „zla" bile jasno povučene, ali sa druge, u njima nema nikakvog jalovog političkog idealizma. Idealizam koji se može detektovati potiče samo i jedino iz srca protagonista ovih stripova, tipično ljudi stavljenih u ekstremne situacije koji pronalaze do tada skrivene rezerve empatije, humanosti ili naprosto hrabrosti. U tom smislu, ovo su klasične priče o ljudskoj nesebičnosti i požrtvovanosti u vremenu iskušenja ispričane na jako ubedljiv, zanatski izvanredan način.

Sa druge strane, Ennisovo predstavljanje Drugog Svetskog rata kao jednog karnevala užasa daleko iznad mogućnosti ljudske percepcije je veoma efektno i niko njegove stripove ne bi mogao da pomeša sa nekakvom propagandnom literaturom koja stvari ulepšava ili zamazuje zarad ostvarivanja poente. Rat je kod Ennisa uvek prikazivan kao realizacija pakla na Zemlji, okruženje u kome najlošije ljudske osobine imaju priliku da cvetaju i u kome su „zverstva", kako se popularno nazivaju činovi svireposti povezivani sa institucijom ratnog zločina, neka vrsta svakodnevne pojave. Naravno, na fonu ovakve pozadine, Ennisove priče o ljudima koji prevazilaze sebe i svoje okruženje da bi bili više ljudi nego što je normalno su još efektnije.

Happy Valley je četvrti miniserijal u Battlefields metaserijalu i u njemu možemo primetiti odjeke tema koje smo već videli u priči Night Witches kojom je Battlefields i započet. Ponovo se ovde radi o avijatičarima i ponovo je u pitanju grupa osoba koje, iako se nalaze na samoj oštrici borbe koju antifašisti vode protiv Nemačke, osećaju da nisu ni cenjene ni poštovane ni prepoznate kao vredne. Razlika je u tome što smo u Night Witches gledali grupu žena-pilota u Crvenoj Armiji, dok je Happy Valley priča o grupi australijskih pilota priključenih RAF jedinicama koji sa britanskih pista poleću u bombarderske misije nad „srećnom dolinom", kako su saveznički piloti zvali industrijsku zonu rurske oblasti u Nemačkoj.

Priče o bombarderima i njihovim posadama znaju da budu izvanredno interesantne. Doduše, moguće je da svaki dečak najpre sanja da bude pilot lovačkog aviona, gospodar sopstvene sudbine, brz, neuhvatljiv i smrtonosan. Nije da mi nije poznat ovaj sentiment. No, nakon što sam u jednom osetljivom momentu, jednog lepog nedeljnog popodneva (imao sam može biti deset ili jedanaest godina) odgledao Hawksov film Air Force, koji se bavio peripetijama posade leteće tvrđave na pacifičkom frontu, otvorile su mi se potpuno nove perspektive. Dok je lovački avion bez sumnje jedna figura brzine i okretnosti, elegantna smrtonosna senka na nebu, bombarder je ono što zaista menja tok rata. Bombarder je transportno sredstvo koje prenosi eksploziv sa teritorije napadača duboko u teritoriju branjenog i uništava na njoj strateški značajne tačke brzim oslobađanjem velike količine energije - dakle jedna metafora brutalnog krošea koji završava meč za razliku od ultimativno slabo-efektnog lepršanja lovačkog aviona. Bombarder je predmet kojim jedna nacija oslobađa svoj bes u srcu teritorije druge nacije i kao takav, on je mnogo više od prostog oružja, već i jedna vrsta materijalizovane volje čitave jedne populacije. Ili tako nešto. U svakom slučaju, osećaj drugarstva među posadom, ranjivost velikog i slabije pokretnog vozila na nebu prepunom neprijateljskih presretača, činovi očajanja i herojstva u momentima kada biste najradije spasavali svoj život a i dalje morate da ispunite borbeni zadatak - sve ovo može lako da omađija mlad um.

Sve ovo Ennis besprekorno vešto upliće u Happy Valley. Australijske avijatičarske jedinice u ovom stripu vode dugačku, iscrpljujuću bitku sa nemačkim protivavionskim i lovačkim posadama leteći iz noći u noć te tmurne 1942. godine preko pokorene Evrope sve do Rura gde istresaju tone eksploziva po naoružanju, fabrikama, ali i civilnim zgradama i stanovništvu. Na prvom nivou, priča se vrti oko novog, direktno-sa-akademije pilota koji biva pridružen ekipi sastavljenoj sve od samih veterana što psuju kao kočijaši, prde pred engleskim kraljem i krvare iznad Evrope iako Japan svojim bombarderima već nasrće na severne australijske teritorije. Ennis je uobičajeno uverljiv u kreiranju likova koje je nemoguće ne zavoleti, sa njihovim sumanuto prostačkim ponašanjem i velikim srcima, hvatajući na pravi način duh „najveće generacije" koji poznajemo iz starih ratnih filmova. Razvoj odnosa posade kojoj je ostalo samo još nekoliko operacija do povratka kući i novog pilota koji ima tek da se dokaže je odrađen sasvim klasično, sa tipično hawksovskim muškim zbližavanjima, demonstracijama herojske požrtvovanosti i nepatvorene emocije koja nastaje kada ljudi u užasnim uslovima jedni za druge rizikuju živote, istovremeno prihvatajući da se žrtvuju za viši cilj. Gomile psovki, pesama i kafanskih scena (ali i internih podmetaljki i šala) tu su da nas uvuku u atmosferu i, mada smo sve ovo viđali u drugim Ennisovim ratnim stripovima (Battler Britton, te Marvelov Phantom Eagle), stvar funkcioniše bez greške.

Na ovo je spretno nadograđena šira slika ratovanja u Evropi te, kao rekoh, tmurne 1942. godine, sa nimalo uvijenim referencama na ubijanje civila i diskusijama o opravdanosti ovakvog ratovanja. Sa čisto tehničke strane, naravno, ovaj strip je poslastica za WWII gikove, sa gomilom uzgrednih podataka o avionima koje saveznici koriste, manevrima, taktici, protivničkoj tehnologiji itd. Najvažnije je, naravno, da je sve ovo uvezano na perfektan način tako da čitalac zaista brine za likove koji unaokolo lete u avionu u kakav se danas niko od nas ne bi usudio ni da kroči, a koji u njemu sedeći ispaljuju urnebesne dosetke najpre da bi odagnali užas znanja da su svakog trenutka nekoliko minuta udaljeni od užasne smrti. Tu su vrlo ubedljive scene letenja kroz nemački flak, igranja šuge sa luftwafeom, bežanja od reflektora, sletanja u zapaljenom avionu i, ovaj strip, nalik na najbolji ratni film, posle svega zaista uspeva da prenese užasnu tenziju i paklenu adrenalinsku bujicu koja taj užas prati, a da sve vreme sačuva dostojanstvo i humanistički stav. Nije nemoguće da ćete na kraju pustiti i koju suzu (recimo da se meni to možda desilo).

P.J.Holden svoj posao obavlja izvrsno, a njegovo bogato iskustvo vezano za Judgea Dredda i druge 2000AD stripove ovde se upošljava na kreiranju grubih, prljavih slika sa grubim, prljavim ljudima u njima, koji istovremeno zrače jednom karikaturalnom umiljatošću. No, nema ničeg karikiranog u scenama borbe i tona metala što usijane lete kroz vazduh i Holdenov prikaz rata nad pocepanim evropskim nebom treće godine velikog sukoba bolno je ubedljiv.

Mesmo Delivery

Autor: Rafael Grampa

Izdavač: Dark Horse

Brazil je zemlja koja je stripovima engleskog govornog područja dala neke od najboljih crtača uopšte. Mike Deodato na stranu, poslednjih nekoliko godina rad blizanaca koji se potpisuju imenima Fabio Moon i Gabriel Ba rezultirao je u nekim od najimpresivnije nacrtanih stripova ovog veka. Rafael Grampa bi moglo biti sledeće ime koje ćemo sa strahopoštovanjem izgovarati kada pričamo o brazilskim crtačima.

Grampa je doduše, veoma nov u ovom poslu, u smislu da nije mnogo toga objavio. Njegovo prethodno pojavljivanje na engleskom govornom području bilo je u antologiji „5" u kojoj se pojavio pored Moona i Baa, ali i pored Becky Cloonan, te Vasilisa Lolosa, dakle ekipe koja je kasnije, bez Grampaa isporučila uznemirujući horor strip Pixu: Mark of Evil. Grampa u stvaranju Pixu nije učestvovao verovatno jer se bavio radom na Mesmo Delivery, kratkom grafičkom romanu posvećenom braći Ba/ Moon, koga je nedavno objavio Dark Horse i koga u predgovoru niko drugi do Brian Azzarello opisuje rečima „Zar ovo nije bilo najfantastičnije strip-iskustvo koga ste imali posle dugo vremena?" Štaviše, Azzarellu je toliko važno da što pre pročitamo ovaj strip da će nas oterati od svoje uvodne reči, govoreći da imamo sasvim dovoljno vremena da pročitamo njen ostatak kada se znojavi i zaduvani vratimo sa čitanja samog stripa.

Koliko ćete verovati Azzarellovom hajpovanju nakon što ste zaista i pročitali Mesmo Delivery zavisi prvenstveno od toga šta generalno želite od stripova koje čitate. Ako želite kompleksne narative i produbljene likove (kao što ste recimo dobili u Azzarellovom 100 Bullets), bićete razočarani. Ovde toga nema. Ako želite duboke filozofske poruke, jake ideološke stavove ili makar opservacije koje bi se ticale načina na koji svet funkcioniše, e pa ni to nećete naći u Grampaovom autorskom prvencu.

Ono što hoćete dobiti je prvorazredno kreirana atmosfera, nadrealistički krava i adrenalinom nabijena akcija i osećaj egzistencijalne jeze koji ovaj strip, za moj novac, smešta pravo u fijoku sa natpisom „horor".

No, za početak, o čemu se ovde radi? Zaplet je više nego prost: dvojica ljudi plaćeni su da prevezu kamion sa nespecifikovanim teretom od tačke A do tačke B negde u prašnjavoj pustinji američkog juga. A to je teritorija na kojoj vreme ne protiče baš isto kao u ostatku sveta. Dok obalske oblasti Sjedinjenih Država imaju svoje Njujorke i Holivude, GPS sisteme i iPhoneove, Twittere i pornografiju proizvođenu ekskluzivno za Java platforme, pustinja u sredini kontinenta je još uvek mesto na kome prašina, znoj, sunce, šešir,čizme, benzin, gitara, te žene u odsečenim farmerkama postavljaju koordinate u kojima realnost uopšte može da se nada da će se kretati.

Naravno, nemamo pojma je li zaista tako i slutimo da nije. Na kraju krajeva, Robert Rodriguez je, da bi uopšte opravdao ovakvu sliku ove Amerike morao da u From Dusk Till Dawn ubaci pančlajn sa vampirima, čija je sušta apsurdnost na neki način sve što joj je prethodilo učinila gotovo dokumentaristički uverljivim. No, nama nije ni bitno je li sve to zaista tako. Strip, kao i druge umetnosti, bavi se pre svega simboličkim i mitološkim, njemu je dopušteno da laže iz sve snage ako ta laž na kvalitetniji način opisuje istinu koju u stvarnom svetu ni čovek sa najoštrijim vidom neće uspeti da pronađe.

U tom smislu, dakle, Mesmo Delivery je hiper-realan. Njegova dvojica protagonista su jedan bivši bokser, sada u ulozi vozača kamiona i jedan bivši (i prilično ostareli) imitator Elvisa koji je njegov saputnik/ kolega/ saradnik. Ne i suvozač. Zapravo, u flešbekovima ćemo saznati da Sangrecco ne ume da vozi, ali da se bavi ovim poslom jer ima mnoge druge retke talente. Rufo, kako je bivšem bokseru ime, ume da vozi i malo šta drugo. Savršen par, reklo bi se.

Osim što Grampa nema ni najmanju nameru da nas vodi (ili vozi) nekakvom utabanom, očekivanom stazom. Mesmo Delivery nije pokušaj kreiranja modernog vesterna iako na trenutak tako izgleda. Sangrecco i Rufo nisu nekompatibilni partneri na poslu koji mrze i koji će posle određenog vremena i određenih iskušenja prevazići međusobne protivrečnosti i profunkcionisati kao tim. Krezubi, brkati provincijalci koji piju u kafeu na usamljenoj pustinjskoj pumpi i ofucane lokalne čukare koje im vise o laktovima nisu tek seljoberski stereotipovi koji treba da daju kontrast našim, posle svega trodimenzionalnim i urbano-cool protagonistima. Rafael Grampa, na kraju, nije Robert Rodriguez niti Quentin Tarantino mada je prilično jasno da se napajao na istim izvorima.

Jer, Mesmo Delivery na posletku ispada nešto mnogo uvrnutije, mnogo nasilnije, mnogo više uznemiravajuće od bilo čega što su RR i QT pohranili na filmsku traku. Ovo je priča u kojoj i pored obilne stilizacije u crtežu, nasilje nema onu ugodnu auru katarzičnog pražnjenja bez garnirunga krivice. Naprotiv, nasilje u ovom stripu je zastrašujuće i pored sve svoje nadrealističnosti, a najčistije ljudsko zlo koje izmiče racionalnoj ekonomiji nama poznate simbolike je najsnažniji utisak koga ćete posle čitanja imati.

U tom smislu, Azzarellova preporuka ovog stripa može da bude malo i zbunjujuća s obzirom da se ne radi o nekakvom kul, pankerskom prepričavanju jedne provincijske kaubojštine, već o horor priči koja nema ni početak ni, zaista, kraj, nego samo osećaj da ste upravo zavirili u samo srce srca tame i tamo na trenutak ugledali stvari koje stoje ispod svih onih slojeva civilizacije i morala kojima štitimo krhku nam ljudskost od užasa realnosti u kojoj živimo.

Veliki deo razloga što ovaj strip funkcioniše bez potrebe da nam zaista ispriča priču je u tome što je Grampa naprosto fantastičan crtač. Na zadnjim stranama ovog izdanja nalaze se i brojne njegove skice i kompozicije koje će mladim crtačima bez sumnje biti interesantne svojom demonstracijom kako od ideja nastaje gotov proizvod a od karikiranih skica finalni, uznemirujući crtež.

Mesmo Delivery ne samo da je kadriran kao najarhetipskiji američkopustinjski film koga možete da zamislite (Russ Meyer sreće Sama Peckinpaha i Roberta Rodrigueza u poker partiji koju vode Sergio Leone i Alejandro Jodorowsky) (hm, od pet navedenih autora, čak tri nisu Amerikanci... Dobro, Rodriguez jeste, ali kao da nije!!) već je u pitanju i strip koji svoju simboliku pažljivo raspoređuje tako da se tekst i crtež dopunjuju postižući efektnost prikazivanja radije nego efikasnost prepričavanja. Grampa je i uložio velike napore u stilizovanje ne samo likova i pejsaža već i drugih detalja okruženja, sa sve kompleksnim logotipovima i pažljivo dizajniranom odećom protagonista. Svedeni kolorit, ludačka dinamičnost akcionih scena, neverovatna težina nasilja koje gledamo, ali i pažljivo odmerena dekompresija kadrova koji treba da nam sugerišu neizrecivo, govore da imamo posla sa autorom čiji je prvi veći samostalni strip naprosto bezobrazno zreo u vizuelnom smislu. Biće veoma interesantno videti kuda Grampa odlazi posle ovoga.