Intervju sa Bojanom Redžićem:

Jebem ga, gde sam se rodio - što se žalim,

bolje Srbija nego Haiti (1)

Moj prvi susret sa tvojim radovima bio je u teškim poslijeratnim godinama, kada sam se u „Strip Maniji" broj 1 pročitao strip „Predjelo". Malo je crtača u domaćem stripu koji se opredjele za stilizovan crtež poput tvog. Otkud strip, otkud stilizacija, otkud Redža?

Ja sam odrastao uz izuzetan izbor stripova koje smo mogli da kupimo 70-ih godina u Jugoslaviji. Mi smo bili u jedinstvenoj situaciji da imamo mogućnosti da čitamo sve moguće žanrove u svim mogućim stilovima iz celog sveta. I naravno imao sam mogućnost da izaberem šta mi se sviđa. Nisam mogao da čitam super heroje (i danas ih ne volim i koristim svaku situaciju da ih smestim u nižerazrednu vrstu stripa). Svake nedelje isti junaci se bore sa istim negativcima i to traje decenijama bez kraja, a pri tom stalno nešto filozofiraju . Sad kad živim u Severnoj Americi potpuno razumem potrebu čitalaca i autora da kreiraju takve stripove, ali i dalje ih ne čitam sa zadovoljstvom. Čitam samo šta mi studenti donesu na čas. Jer ja pored svog redovnog posla u studiju radim kao predavač u „Max the Mutt-Animation school ". To je Professional Career College ovde u Torontu (ne znam kako bi to preveo osim kao Viša Škola) - www.maxthemutt.com. A uvek sam voleo francusko/belgijsku školu humorističkog  stripa u kombinaciji sa Alan Fordom i  MAD magazinom. Pokušavao sam da nađem neki stil koji meni odgovara, a da nije kopija nekog od mojih omiljenih autora i drago mi je da  još uvek čitaoci prepoznaju moj stil iako godinama ništa nisam nacrtao ili objavio.

Kada si ti u stvari objavio svoj prvi crtež, prvi strip? Je li bilo možda nekih honorara?

Prvi crtež sam objavio u Politikinom Zabavniku 1981. godine i bilo je nekih para koliko - nemam pojma. To je bilo pre 28 godina. Još sam bio u školi, nisam crtao redovno, išao sam u vojsku, studirao malo... Tako da sam prvi strip objavio 1989. godine u Mladosti (urednik stripa je bio Sloba Ivkov). Ne znam koliki je bio honorar, ali se sećam da sam kupio dasku za wc-solju (tek smo se bili preselili pa smo kupovali stvari za stan).

Mnogo kasnije kada sam se i sam ponovo vratio u strip, otkrio sam da je ime Redža bilo nezaobilazno u strip izdavaštvu u Srbiji i ex-yu tokom devedesetih. Brojni fanzini, malobrojne revije i albumi nisu mogli proći bez neke tvoje table ili makar ilustracije za naslovnu stranu. Možeš li na preskok nabrojati nešto od radova iz tog vremena?

Radio sam za „Tron", „Strip Maniju", „Patagoniju", „KRPELJ", „Stripburger"... Izdao sam 4 samostalna albuma: „E pa prijatno" , „Antikviteti" , „Đoka i Mrca", „Mrak". Objavljivao sam u raznim zemljama. Učestvovao sam na izložbama stripa u 20-ak zemalja. Osvojio sam i neke nagrade u raznim zemljama.

Bio si dio ekipe mladih autora koji su se okupili oko  strip magazina „Tron". Bilo je to vrijeme ratova, neimaštine, besparice, a vi uprkos svemu niste dali stripu da umre. Misliš li da su te „godine Trona" ispisale jednu važnu stranicu istorije stripa na ovim prostorima?

„Tron" je bila fenomenalna škola za mene. Radio sam i družio se sa Draganom Savićem i Vladom Vesovićem i polako sam shvatao kako stoje stvari sa stripom kod nas (za vreme ratova) i u inostranstvu  tako da sam sve manje crtao stripove i radio nešto drugo. Strip u našoj zemlji nikad nije primljen sa poštovanjem kao jedan veoma ozbiljan i zahtevan vid umetnosti. Samo su autori i malobrojni čitaoci poštovali i shvatali strip. Autori da bi opstali moraju imati podršku od izdavača, državnih institucija, tržišta... ali to nije bio slučaj kod nas. Što je i normalno kad se setimo 90-ih godina u bivšim Yu republikama.

Tvoji stripovi koji više vuku na neki „glavni tok" su bili čest gost raznoraznih fanzina namjenjenih stripovima „alternativnijeg" pristupa. Šta misliš o tim podjelama stripa na „ove" i „one" i kako objašnjavaš sebe među „ovima", a i među „onima" J

Ja sam se privatno družio i sa „ovima" i „onima", a objavljivao sam gde sam mogao. Crtao sam kako sam znao pa kome se ne sviđa - nemoj da me čitaš.

Dobio si i neke nagrade za svoje strip stvaralaštvo tih godina. Možeš li se prisjetiti i upoznati čitaoce UPPS-a o tome?

Prvu nagradu sam dobio 1991. ili 1992. godine na Salonu Stripa u Nišu. I zbog mojih tabli morali su da promene lokaciju izložbe jer moji isuviše eksplicitni crteži nisu mogli biti okačeni u muzeju. Zatim sam dobio dve godine za redom nagrade u Kamiuybetsy-u, Japan ( 1996. i 1997. godine). I 1998. sam dobio Prvu nagradu na Salonu stripa u Sao Paolu, Brazil. A moram da priznam da su nagrade bile novčane i u tom trenutku dobro došle.

Slovenački „Stripburger" je bio jedini magazin sa ex-yu prostora koji je istovremeno pored svjetskih objavljivao i radove „domaćih" stripaša. Kako je došlo do proboja srpskih crtača na stranice „Stripburgera"?

Tadašnji urednik Boris Bačić je došao u Beograd i mi smo se upoznali preko Zorana Stefanovića (fenomenalnog  čoveka koji je osnivač Projekta Rastko  www.rastko.org.yu). Družili smo se par dana, snabdeo sam ga sa gomilom tabli. Upoznao sam ga sa radovima Zografa i Wostoka (Aleksandar Rakezić i Danilo Milošev - 2 neverovatna autora).

Kraj prvog dela