Pošto je stanje takvo kakvo je, dakle sneg, slave, epidemija gripa i svetska ekonomska kriza, danas za potrebe nedeljne kolumne posežemo duboko u vreću sa restlovima i izvlačimo jedan Mehov tekst napisan za potrebe jedne štampane publikacije ali nikada objavljen. Uglavnom zato što je bio jako loš. Takođe, veza ovog teksta sa stripovima je u najboljem slučaju tangencijalna!!!!

A da nisu neki rod?

Kevin Smith i Neverovatni Hulk

Osim što su obojica krupni, upečatljivi muškarci, Hulk i Kevin Smith naizgled nemaju drugih dodirnih tačaka. Naizgled. U stvarnosti, filmski režiser iz Nju Džersija i fiktivno stripovsko čudovište imaju mnogo toga zajedničkog, do te mere da je teško poverovati da se radi o slučajnostima.

Čudovišna unutrašnjost, čudovišna spoljašnjost

Doktor Robert Bruce Banner, fizičar, alter ego zelenokožog čudovišta koje zovemo Hulk je tokom svoje skoro poluvekovne strip-istorije uvek prikazivan kao tragična figura. Dobro, nije teško shvatiti zašto je problem ako svaki put kada vam neki obesni klinac u autobusu stane na kurje oko i onda vas drsko gleda odbijajući da se izvini, postoji izvestan rizik da ćete se transformisati u nekoliko stotina kilograma teško čudovište koje je besno koliko je teško a sve jače što je bešnje. Da ne pominjemo da ama baš svaki put kada se ovo dogodi, Hulk od odeće na sebi uvek uspeva da zadrži samo poderane (ljubičaste!!) pantalone. Konstantni udari na Bannerov budžet za garderobu koje ovo proizvodi sigurno nisu prijatni.

No, poenta je ovde na dualizmu između čoveka i čudovišta. Fini, odmereni, čak malo ženskasti Bruce Banner, ona vrsta čoveka koja će vam se izviniti ako naletite na njega dok pijani izlazite iz kafane pokušavajući da zakopčate taj prokleti šlic, dakle taj i takav Bruce Banner, briljantni naučni um i humanista par excellence je, a sve kao posledica izlaganja gama zračenju, uklet da se u trenucima jakog stresa pretvara u Hulka. Tada njegovi bazični nagoni i nakupljene frustracije i traume izbijaju na površinu i sve potiskivane strasti pripitomljenog urbanog čoveka realizuju se kroz eksploziju destrukcije koja ne štedi ni vozila - civilna i vojna -  ni zgrade, ni vanzemaljske zavojevače. Dobro, hvala mu na ovom poslednjem.

Kod Kevina Smitha situacija je slična ali zapravo... izvrnuta. Kod njega je čudovište sve vreme napolju a negde u svim tim naslagama mesa (a ne može se reći da je u pitanju baš krtina) nalazi se zarobljen briljantni, duhoviti pop-kulturni geek, veliki filozof i humanista. Ne, stvarno, da li je još neko osim nas primetio da se telesna masa Kevina Smitha povećava proporcionalno sa smanjivanjem kvaliteta njegovih filmova? Dok je u Clerks još moglo da se kaže da je Smith samo izgledao krupno zahvaljujući kaputu i drogama ispošćenoj figuri Jasona Mewesa koja mu je tokom celog filma davala agresivan kontrast, na novijim fotografijama Smith naprosto puca po svim šavovima, šireći svoje telesno prisustvo ne samo na najbližu okolinu, koja bi to iz respekta prema njegovim starim filmovima možda i tolerisala, nego, reklo bi se, i na susedne galaksije.

Problemi sa ženama

Teško je okolišiti oko ovog pitanja što se tiče Hulka. Hulkov autor, Stan Lee je uvek nastojao da svoje superheroje - i likove uopšte - kreira tako da imaju ugrađene fabričke greške, da njihove komparativne prednosti u odnosu na druge ljude budu izbalansirane nekim osujećujućim elementima. Kod Spider-Mana je to recimo bila užasna krivica, Daredevil je oslepeo, Iron Man je bio alkoholičar, a Hulk... pa, da pokušamo da to kažemo ovako: imate tu sreću da se u pojedinim momentima pretvarate u ogromnu, nezaustavljivu masu mišića neviđene snage i izdržljivosti, ali ti trenuci su nerazdvojivo skopčani se neverovatnim besom i apetitom za uništenje koji osećate. Hulk je najjači od svega što postoji (kako to i sam voli da kaže), ali svoju snagu gotovo isključivo koristi za destrukciju.

Jasno je kako ovo može da zasmeta vašim odnosima sa ženama. Koliko god im privlačno delovala vaša razvijena muskulatura i pomalo agresivan mačo nastup, da ne pominjemo neizgovoreno obećanje premium ponude koja se krije ispod ljubičastih pantalona, toliko ih mora odbijati to što se sve vreme ponašate kao razmaženo derište koje bi samo da lomi sve oko sebe. Hulk je oduvek, između ostalog bio simbol potisnute i osujećene seksualne žudnje koja bi se zatim kanalisala kroz strahovitu agresiju (vrlo bukvalno prikazano pre par godina u strip-serijalu Ultimates) pa muškarci ovog sveta mogu samo da budu zahvalni za činjenicu da žene uglavnom ne čitaju stripove. Da čitaju, čak i ono malo njih koje ne vole nabildovane lepotane sa brzim kolima već su sklonije povučenijim, osećajnim intelektualcima shvatile bi da je u slučaju mačo sirovina koje tako preziru stvar samo u tome da se ovi barem ne foliraju. Knjiški moljci i ukleti pesnici su u krajnjem zbiru možda i gori jer nemaju mnogo prakse u ispoljavanju svoje unutrašnje zveri.

U poslednjih par godina, Hulk je naizgled imao malo više sreće u ljubavi, pronašavši vanzemaljsku kraljicu Caieru kojoj nisu smetali njegov strani naglasak i natprosečna razvijenost. Međutim, kako već to ide u skladu sa pravilima ove literature, par trenutaka Hulkove sreće u budoaru na posletku je plaćeno uništenjem čitave planete. I vi se posle pitate zašto su čitanje stripova i celibat tako srodne pojave.

Kod Kevina Smitha naizgled stvari stoje mnogo bolje sa ženskim svetom. Na kraju krajeva, čovek je oženjen, ima dete, a u njegovim filmovima žene često imaju prominentne uloge u kojima demonstriraju emancipovanost i snagu. Međutim!!!

Možda to iz Smitha samo progovara njegovo katoličko vaspitanje, tek nismo mogli a da ne primetimo kako je devojka glavnog lika u Clerks jedno bezosećajno stvorenje koje oralni seks uopšte ne računa u vođenje ljubavi. Da ne pominjemo kako Alyssa iz Chasing Amy, prvo predstavljena kao kul i sigurna-u-sebe-lezbijka-sa-punim-radnim-vremenom, posle samo par minuta u prisustvu Bena Afflecka odlučuje da, sve citirajući Lakija Topalovića ('Ljudi! Pa ovo i nije tako loše!!!) pruži šansu heteroseksualnosti. Dobro, možda su u pitanju neadekvatni titlovi na DivX kopiji koju smo mi gledali, tek jasno je da se ovde Smith sveti svim devojkama na koje se ložio celog života a koje su ga odbijale koristeći jedan isti izgovor ('Fini si ti mladić. Super su ti ti tvoji stripovi i ti... filmovi, ali, znaš, ja sam... lezbijka!!!'). Doduše, korišćenje Bena Afflecka u ove svrhe je možda i preoštra kazna...

To sve nije ništa u odnosu na to kako su žene prolazile u njegovim stripovima. Crna Mačka, povremeni objekat Spider-Manove ljubavne i seksualne želje je tokom nekoliko decenija bila žovijalni, simpatični lik koga smo voleli jer sa osmehom gazi moralne granice koje je Spider-Man iscrtao na svojoj mapi realnosti. Onda je se dočepao Kevin Smith i, ničim izazvano pretvorio je u žrtvu silovanja koje je pretrpela na koledžu i time nam zauvek ogadio uzgredne seksualne fantazije o obesnoj ženi u crnom, pripijenom kostimu koje smo, priznajemo, svojevremeno gajili.

Još gore je prošla Karen Page, sekretarica u advokatskoj kancelariji u kojoj Daredevil provodi svoje civilne sate. Ne samo da u Smithovoj izvedbi nesrećnici saopštavaju da je HIV pozitivna već i nešto kasnije ista gine probodena sečivom Daredevilovog neprijatelja Bullseyeja. Očigledna seksualna simbolika na stranu, Smith je ovde u svom slepom besu prema svemu što nema Y hromozom čak i propustio da napiše iole originalnu scenu ubistva, kopirajući smrt Elektre Natchios od Bullseyjeve ruke koju je Frank Miller napisao pre četvrt veka u Daredevilu 181 i usput nam skrhao ono malo detinjih iluzija koje smo još pronalazili u stripovima. S obzirom da je upravo počeo sa izlaženjem strip-serijal Batman Cacophony iz Smithovog pera, skoro da se pribojavamo šta će se dešavati sa ženskim likovima koji u njega slučajno zalutaju. Za sada, posle prve epizode, to što je Joker prikazan kao peder i nekrofil skoro da je olakšanje...

Rasutost identiteta

Kada priče o jednom liku tokom četrdesetpet godina pišu desetine scenarista u nekoliko različitih medijuma, nije neko iznenađenje što njegova karakterizacija nije baš konzistentna. No, kada se i same osnove te karakterizacije dovedu u pitanje, to može da rezultira ili remek delom ili, naprosto užasom. Tokom poznih osamdesetih i devedesetih godina, Hulka je pisao Peter David - inače u slobodno vreme neprijatelj Kevina Smitha, koji ga je napadao širom Interneta zbog izjave da bi se Davidu Smithov film Mall Rats dopadao da je još u koledžu - i prišao vrlo blizu stvaranja remek dela, raščlanjujući elemente Banner/ Hulk ličnosti na posebne identitete i igrajući se sa različitim aspektima ljudskog karaktera. Aktuelni rad Jepha Loeba na serijalu Hulk je bliži užasu jer u njemu više čak nije ni jasno ko je zapravo Huk (i zašto je, dođavola, crven???).

Smith je, sa svoje strane poznat po tome što u svojim filmovima uzima identitet Silent Boba, ćutljivog, naizgled priglupog drogoša koji u odsudnim trenucima radnje preuzima na sebe ulogu nekakvog deus ex machina razrešitelja moralnih dilema protagonista i na taj način, a sve kroz dobar humor, obezbeđuje da i najnapušeniji gledaoci ipak shvate poentu.

Ova praksa se dosta izlizala u poslednje vreme pa je primetno da, otkada se Silent Bobu pripisuju natprosečne fizičke sposobnosti (Dogma, Jay & Silent Bob Strike Back) Smithovi filmovi imaju sve manje prefinjenog duha a sve više pseudoslepstik preterivanja. Ono što nas zanima je kakva rasutost identiteta je potrebna da bi režiser koji je ipak potpisao Clerks i Chasing Amy danas stajao i iza fimova poput Jersey Girl ili Zack and Miri Make a Porno? Ne samo da su ova dva filma prošla dosta loše kod kritike, nego je Jersey Girl bio i primetan finansijski promašaj. Zack and Miri... za sada zarađuje mnogo bolje, pa je moguće da je Smith konačno pronašao balans između kultne i globalne popularnosti. Ono čemu se svi nadamo su naravno zaista sveži filmovi sa svežim idejama mada bismo pristali i na to da se konačno pojavi dugo najavljivani animirani film Clerks: Sell Out. Kako prava na televizijsku verziju Clerks i dalje drži Disney, koji nije baš u najboljim odnosima sa firmom Boba Weinsteina koja bi producirala ovaj film, nade su nam u ovom trenutku... dosta skromne.

S druge strane, kako je Dizni nedavno kupio Marvel, šanse da Smith režira neki od budućih filmova o Hulku su svakoga dana sve veće!!!