Vekovnici 4: Pepeo

Autori: Marko Stojanović, Milorad Vicanović Maza, Daniel Atanasov, Filip Andronik

Izdavač: System Comics

Dakle, izašao je i četvrti album Vekovnika, bezmalo pa tačno godinu dana otkada smo ovde pisali o trećem albumu. I ovim albumom zaokružuje se jedna celina koja, posle dvestotinak pročitanih strana na kraju deluje kao samo parčence jedne gigantske, epske priče kakvu ćemo dobiti po izlasku svih predviđenih epizoda (a ja nemam pojma koliko će toga biti). NoDice nije džaba ovom serijalu dao naziv Vekovnici. Ne znam da li će se ovo čitati vekovima, ali da će izlaziti godinama, možda i *gulp* decenijama sad već nema sumnje.

No, neka se predviđanjem budućnosti bave ljudi plaćeni za to (vidovnjaci i meteorolozi), vas ovde zanima kakav je četvrti album i da li se u zamenu za njega valja rastati od sopstvenog, krvavo zarađenog (ili alternativno, iz roditeljskog novčanika ukradenog) novca. Da kažemo to ovako: bili ste strpljivi i ulagali vreme i razmišljanja u prethodne epizode Vekovnika? Četvrti album vam vraća sve kredite, sa kamatama, uraganskim vrtlogom akcije i ideja. Ova moja izjava, koju ćete naći na zadnjoj korici albuma u vidu blurba je, kao što sam uspeo da vidim, manje-više (po duhu, ako već ne po sadržini) replicirana i u ostalim blurbovima kojima se kiti Pepeo. Pominju se tu kaleidoskopi, eksplozivnost, agilnost, beskompromisnost itd.

Drugim rečima, kao zaključak prve celine, Pepeo je ono akciono finale koje smo očekivali još od prvog nastavka. Nakon što su prva dva albuma u velikoj meri akcenat stavile na pozadinu priče, zaplet i ekspoziciju, treći je počeo sa rasplitanjem, dok je četvrti skoro ništa drugo do serija krešenda u kojima se odgovara na pitanja koja, evo već nekoliko godina sami sebi postavljamo prateći istoriju Evrope filtriranu kroz pop i ne-pop mitologiju.

Biće tu problema ako niste čitali prethodne albume, ili ako ih niste skoro čitali. Već sam u svojim osvrtima na prethodne albume primetio kako je možda malčice rizično praviti ovako jasna odvajanja između elemenata priče: zaplet i ekspozicija fizički odvojeni od raspleta i kulminacije, tako da jedno bez drugog ne funkcionišu. Nisu džabe lukavi Amerikanci uvek insistirali na tome da njihovi stripovi u svakoj svesci (koje su i upola kraće od ovog evropskog standarda strip-albuma) sadrže po malo od svega. Tako da je ekspozicija tu da priču tera unapred, a akcija tu da naracija ne bude suviše suva. Postizanje pravilnog ritma u ovom smislu nije naivna stvar i tiče se zanatske izbrušenosti pisanja i proizvođenja serijalizovanih priča i... ne pričam ja ovo bezveze.

Pogledajmo stvari sa ove strane: svaka serijalizovana priča mora da vodi računa o osipanju publike i padanju tiraža (ako je štampana, odnosno gledanosti ako je snimljena). Ovo nije neki fenomen vezan samo za određene serijalne proizvode, već sveprisutna pojava vezana za svaki serijalizovan narativni pokušaj u bilo kom mediju. Ona važi kako za Zagora, tako i za Lost i pametni autori unapred će razmišljati o tome kao da se bore protiv nje, jer ako se ne budu borili, apsolutno je neizbežno da će posle određenog vremena interesovanje i prodaja padati.

U stripu ovo vidimo u gotovo 100% slučajeva sa serijalima koji posle prvih par uspešnih brojeva neizostavno odlaze na niže u pogledu tiraža, bez obzira na to što im kvalitet zapravo ne opada (mnogo puta pominjano u ovoj kolumni u vezi sa, recimo, Vertigo serijalima). Ovde je, slutim, na delu rezultat marketinškog rada koji na početku serijal uspeva da proda određenom broju ljudi zainteresovanim za nešto novo i potencijalno drugačije, da bi kasnije, sa otpadanjem radoznalaca, serijal došao na neku „prirodnu" cifru koja će sa vremenom takođe opadati ako autori ne rade ništa na tome da dinamiku naracije povremeno radikalno protresu (setimo se kakve je šokove Garth Ennis čuvao za kasnije nastavke Propovednika). Problem sa tim nekim ozbiljnijim stripovima je, dakako u tome što oni nemaju na raspolaganju lake šok taktike poput demaskiranja Spajdermena/ ubijanja nekog omiljenog sporednog lika itd. pa je i kapacitet za radikalizaciju njihove naracije tim skučeniji.

E, sad, da ne odemo predaleko u teoretisanje, Vekovnici imaju daleko sporiji tempo izlaženja i primetno su tematski fokusiraniji od većine američkih grafičkih romana u nastavcima koje uobičajeno čitamo u Vertigu, pa su time, naizgled pošteđeniji ovog problema. No, nisam siguran da je baš tako. Problem grafičkog romana u nastavcima (poput, na primer, Scalped ili 100 Bullets ili Ex-Machina ili...) je upravo u tome što po strukturi zapleta on zaista odgovara romanesknoj formi, međutim po strukturi pripovedanja pripada serijalizovanoj (grafičkoj) prozi. Ova serijalizovana forma prirodno favorizuje pričanje manjih celina u odnosu na jednu koherentnu priču pa je otud i usud gotovo svakog od ovih grafičkih romana da se i pišu kao serijal manjih celina (story arcova, kasnije sakupljenih u Trade Paperback izdanja). Ovi story arcovi su zatim ono na osnovu čega publika procenjuje vrednost samog romana, a ne početni zaplet ispostavljen u prvom story arcu. Neki serijali (pomenuti Propovednik, recimo) se sa ovim vrlo dobro nose, koristeći prošireni narativ kao priliku za produbljivanje karaktera i pričanje interesantnih dodatnih priča (videti i Sendmena, recimo), međutim drugi serijali (videti Y-The Last Man ili 100 Bullets) razvodnjavaju glavnu priču i opterećuju serijal balastom po službenoj dužnosti napisanih dodatnih rukavaca glavne priče koji je ne čine ni boljom ni potpunijom već samo dužom.

Gde ovde stoje Vekovnici? Zapravo, Vekovnici za sada isporučuju gotovo čistu krtinu i zaista ne mogu da kažem da se mogu primetiti nasilna račvanja i nakalemljeni rukavci. Istina, Vekovnici imaju mnogo likova i troše dosta vremena kako na njihove prošlosti, tako i na sve što im se dešava sada, ali to je sve, u ovih dvestotinak strana, zaista u funkciji razrade osnovnog zapleta. Dakle, sa te strane, samo i isključivo najviše ocene za NoDiceovu čistotu pripovedačke filozofije.

S druge, više praktične, manje teorijske strane, Vekovnici sada izlaze tempom od oko jednog albuma godišnje (barem su poslednja dva albuma razdvojena sa godinu dana, prethodni su izlazili brže) i kao nezavisni posmatrač ne mogu a da se ne zapitam kako ide prodaja novih epizoda. Ako se pozovemo na gore izneseno teoretisanje, Vekovnici su bliži narativnoj strukturi jednog romana nego klasične serijalizovane (grafičke) proze i koliko god da bih to pozdravio bez ostatka da se radi o mesečnom tempu izlaženja, pitam se je li ovo možda samoubistvo za nešto što se kupuje jednom godišnje.

Vraćam se na gore iznesenu tvrdnju: ako niste čitali prethodne albume Vekovnika, ili čak samo ako ih niste čitali nedavno, Pepeo će za vas biti praktično neupotrebljiv. Njegov, da ponovim takođe gore izneseni epitet, uraganski tempo pričanja je uzbudljiv za nekoga ko se seća detalja zapleta i događaja iz prošle epizode, ali ako niste jedan od njih, ovo će biti užasan problem.

Što opet, plašim se, može da rezultira opadanjem čitateljstva i slabijom prodajom. Ponavljam, Vekovnici, iako su veliki i značajan projekat za domaću (i šire balkansku) strip-scenu (i, er... industriju) svakako nisu mejnstrim fenomen prisutan u svesti prosečnog čoveka, pa čak ni prosečnog poznavaoca pop-kulture i mnim da je borba za svakog čitaoca ovde značajna. Ne želimo da ovaj strip ostane poznat samo drugim stripadžijama i ekipi sa par Internet foruma, zar ne? U tom smislu, drugačije strukturiranje pripovedanja bi mnogo pomoglo. Mešanje ekspozicije sa akcijom i obezbeđivanje umešno napisanih rekapitulacija poslužilo bi da svaki od objavljenih albuma bude podesan „jumping point" (kako bi to rekli Amerikanci), to jest priča koju je moguće pročitati samu za sebe i koja će u novom čitaocu proizvesti dve stvari:

a)      Zadovoljstvo samim pročitanim štivom (koje ima dovoljno zaokruženu priču, zaplet, rasplet i akciju u svojih pedesetak strana)

b)      Impuls da potraži prethodne nastavke.

Za slučaj da nisam bio dovoljno jasan: mišljenja sam da Pepeo ne zadovoljava ni jedan od ova dva zahteva i strah me je da ovo može negativno da utiče na dalji život ovog serijala.

E, ako smo to stavili ad akta, onda da kažemo i da će za upućenog čitaoca Pepeo biti vrlo zadovoljavajuće zaokruživanje prvih dvestotinak strana Vekovnika. Ona pitanja koja sam gore spomenuo da sebi postavljamo dok čitamo - na neka od njih dobićemo dvosmislene odgovore ali, kako i veteran domaćeg žanrovskog pisanja, Vladimir Lazović u svom pogovoru kaže: pitanja se još više umnožavaju a odgovori se i ne naslućuju. Meni to ne smeta jer utisak da smo samo privirili u jednu dugačku, epsku priču samo je produbljen ovim nastavkom i zapravo otvara apetit za naredne albume, a osećaj da prisustvujemo prelomnim događajima i povezivanju niti priče u makar privremene zaključke je dobro pogođen.

Ovde je i tendencija likova da pričaju gotovo isključivo dramatičnim, visokim jezikom prepunim filozofskih opservacija i igara reči sasvim na mestu. Ovo nisu vremena odmora i razonode, već vremena razrešenja i akcije pa je i jezik konačno sasvim u skladu sa događajima „na ekranu".

Dobra stvar je i u tome što kod NoDicea akcija nikada nije samo fizička, niti samo metafizička. Mešavina „pravih" akcionih scena (mačevanje, puškaranje itd.) sa jednako napetim i dinamičnim dijalozima i događajima s onu stranu stvarnosti dobro funkcioniše i zaista doprinosi snazi ove zaokružujuće epizode.

Korišćenje više nego jednog crtača i u ovom albumu je mešavina blagoslova i rizika. S jedne strane, različiti (povremeno i radikalno) stilovi umeju da zabodu oči. S druge, zanimljivi su. Maza je nacrtao najveći deo i ovog albuma pa je u stilskom smislu spona sa prethodnim dosta čvrsta, a upadi druge dvojice crtača su... neproblematični.

Sve u svemu? Pepeo je dobar i snažan zaključak prve veće celine Vekovnika. Sad tek treba ozbiljno zapeti!!!

Noir - A Collection of Crime Comics

Autori: razni

Izdavač: Dark Horse

Prošle nedelje sam bio u prilično bučnom raspoloženju da vodim ljubav sa noir žanrom pa mi je - pošto me raspoloženje i dalje drži - što ono kažu, kao dupe na nošu sela nova kolekcija u izdanju Dark Horse Books edicije, a u kojoj su vredni Dark Horse urednici skupili pregršt savremenih noir stripova, odštampali ih u veličanstvenoj crno-beloj tehnici i izdali pod naslovom koji ne ostavlja preterano mesta dilemi.

Sad, kako je za mene noir u velikoj meri literatura (i kinematografija) likova i karakterizacije, a tek onda zapleta i akcije (mada bi se moglo argumentovati da noir zaprao stalno ponavlja iste likove a menja mizanscene, što onda čini da moja teorija izgleda vrlo smešno, zar ne?), uhvatila me je neka zebnja pri pogledu na ovu kolekciju. Da li je svega stodvadeset strana dovoljno da se u trinaest priča uhvati suština noira? Njegova tragičnost ali i njegova zabavnost. Njegova akcija ali i njegova romansa?

Zebnja je bila sasvim opravdana, naravno, i Noir u najvećem delu svoje, er, minutaže gazi striktno plićakom opštih mesta, baveći se više dosetkama nego ičim drugim. Razume se, nije u desetak stranica ni lako odraditi i atmosferu i zaplet, i akciju i karakterizaciju, pa sam bio spreman da autorima dam dosta popusta. Evo šta sam mislio o svakoj od individualnih priča:

Stray Bullets: Open the Goddamn Box (David Lapham)

Iskusno, ova zbirka se otvara jednom od najboljih priča koju sadrži. Iskreno, videti novi dodatak serijalu Stray Bullets Davida Laphama, pa makar i od svega desetak strana uvek je razlog za slavlje. Lapham ovde priča tipično brutalnu storiju sa (za njega ne atipično ali ne ni prečesto prisutnim) duhovitim odmakom. Kada se zbirka otvara stripom u kome dva srednjoškolca planiraju da siluju i ubiju svoju drugaricu iz škole to je... pomalo radikalno. Laphamovo razrešenje je u neku ruku okrutno i senzacionalističko ali je dovoljno duhovito da zadovolji.

The Old Silo (Jeff Lemire)

Simpatično na nivou zapleta i svakako dobrodošlo podsećanje da noir ne mora da se događa isključivo u zadimljenim barovima i slabo osvetljenim policijskim stanicama, pa čak ni u gradovima uopšte. No, Lemireov zaplet bi bio bolje realizovan u dužoj priči sa više prostora za karakterizaciju. Da me ne shvatite pogrešno, Lemire i ovde čini čuda i odlično koristi dekompresiju da saopšti bitne informacije (onomad smo oprezno pohvalili njegov The Nobody), ali na kraju se ovo ipak čita kao... dosetka.

Mister X: Yacht on the Styx (Dean Motter)

Motter je sjajan crtač i retrofuturistički stil u ovom stripu podseća na njegov pomalo klasični Electropolis (mada je u crno beloj tehnici i otud čistiji i više se oslanja na senku). Sa strane zapleta i priče, ovo je više skica za neku dužu i opširniju priču o misteriji i nasilju, ali je makar oslanjanje na mitološku zaleđinu i odlično pripovedanje donekle spasava.

The Last Hit (Kano i Stefano Gaudiano)

Klasičan noir u kome gledamo plaćenog ubicu koji obavlja svoj poslednji posao, ali na pola puta shvata da posao više nije ono što je on mislio. Iskustvo i kilometraža mu pomažu da misli „izvan kutije", to jest da se snađe u novoj situaciji, no njegov usud je što je, kao i svi pravi noir antiheroji, suviše častan za posao kojim se bavi. Vrlo lepa priča o iskonskoj tenziji između starijih/ iskusnijih i mlađih/ gladnijih.

Fracture (Alex De Campi)

De Campina fantazmagorična priča u kojoj se mašta i stvarnost mešaju na neočekivane načine manje je noir a više neka borhesovsko-kalvinovska varijacija na živote kakve vidimo, kakve živimo i kakvi bi mogli biti u nekim drugim kosmosima. U neku ruku tipično „ženski", ako verujete u rodnu notu kod pisanja, ali pričanje priče vrlo dobrim (i detaljima natrpanim) slikama je ono što ovaj strip izdvaja od ostalih.

The Albanian (M. K. Perker)

Turski brat Perker je inače crtač na Vertigovom još uvek tekućem serijalu Air o kome ćemo pisati... kad stignemo, a njegov The Albanian je više jedna satirična crtica o imigrantskoj sudbini u Americi nego noir ili crime strip u pravom smislu te reči. Doduše, umotana je u oblandu kriminalističke priče, ali dobronamerni humor i nimalo dvosmislene poente koje pravi je definitivno izdvajaju od ostatka ponude.

Kane: The Card Player (Paul Grist)

Grist je autor stripa Jack Staff o kome ću, takođe pisati kad uhvatim vremena (negde u narednom milenijumu) i zadovoljstvo je videti ga kako se snalazi u kratkoj formi. Doduše, kako su mu likovi u ovom stripu malo previše mladalački i međusobno slični, ovo pripovedanje čini malčice nejasnim za ćoravije ili manje pažljive čitaoce (poput mene... u oba slučaja), no ovo je pravi noir, ispričan ekonomično bez preterane eksplikacije i bez preterano mnogo milosti.

Blood on my Hands (Rick Geary)

Veteran (čovek je rođen davne 1946. godine!!!!) Geary priča jednu lepo vođenu pričicu o ljubomori, nepoverenju, impotenciji i strahu. Pripovedanje je fantastično disciplinovano i efektno, a zaključak, ma koliko generički, ukusno perverzan. Bez starca nema udarca!!!

Trustworthy (Ken Lizzi i Joelle Jones)

Trustworthy nije strip nego prozna priča sa par ilustracija. Sa indignacijom sam je preskočio. Pa da sam hteo da čitam knjige, čitao bih... Džojsa!!!

The New Me (Gary Phillips, Eduardo Barreto)

Vrlo lepo vođen klasičan noir koji tek na samom kraju upada u vode čiste naučne fantastike. Ovaj žanrovski preokret će možda izbaciti iz ravnoteže neke čitaoce, na čemu im se nema šta zameriti - na kraju krajeva, očekujemo razrešenje utemeljeno na karakterizaciji a dobijamo deus ex machina rasplet - ali je ovo odlično ispričana, te sjajno nacrtana storija.

Lady's Choice (Matthew i Shawn Fillbach)

Braća Fillbach dotiču se nekih klišea noir, i šire, američke popularne kulture, ali to rade na vrlo elegantan način. U njihovoj izvedbi, ovo je noir više u začetku nego zbilja formiran, ali je doticanje arhetipova i sržnih motiva žanra odrađeno na sasvim umešan način. Da čitam Star Wars stripove znao bih da li ova dvojica i inače rade ovako dobro, ali... ne čitam ih.

21st Century Noir (Ed Brubaker, Sean Philips)

Brubaker i Philips su, naravno najvažniji svetski noir-strip dvojac u ovom trenutku i pružaju nam očekivano kvalitetan rad. Ne i najdublji koji su ikad napravili, ali ovo je primereno emotivno i perverzno. Plus, Philipsov crtež u crno beloj štampi deluje... sjajno.

The Bad Night (Brian Azzarello, Fabio Moon i Gabriel Ba)

Najbolje je ostavljeno za kraj. Azzarello je, naravno sjajan u svom pisanju tipično noir situacija i dijaloga a braća Moon i Ba, dakako, blistaju u crno belom okruženju. Kada pri kraju postane jasno koliko blizu ovaj strip prilazi kršenju kopirajta, a da se ipak zadržava na stadijumu respektabilnog omaža, teško je a ne nasmešiti se.