ОКЕАН

Ворен Елис, Крис Спроуз и Карл Стори, 2006.

Планета Земља, град Њујорк, стотину година у будућности. Инспектор Уједињених нација за наоружање, Натан Кејн, је на путу за истраживачку станицу Cold Harbor која се већ годинама налази у путањи изнад Јупитеровог сателита Европе. Главна мисија научника и инжињера који обитавају на станици је да покушају да докуче крије ли Европа испод дебеле коре леда океан, и ако да, да ли је тај океан врело живота? После више година узалудних испитивања и проучавања оно што се догодило недељу дана пре поласка г. Кејна на пут Европе нико није очекивао. У бесконачним дубинама океана, дубинске истраживачке сонде (заправо дискови који попут жилета у пуној брзини просецају ледену кору, улећу у дубину океана, истражују, и на другом крају месеца поново просецају пролаз кроз лед за повратак ка станици) су откриле бесконачан број саркофага који плутају водама океана Европе. Али не само саркофаге...

По доласку на Cold Harbor, Натан Кејн упознаје др Фадију Азиз и њен малени тим Сиобан Кони, инжињерку, Ану Ли, аналитичарку и Џона Велса, научника, који су заслужни за откриће саркофага у којима су похрањени припадници хуманоидне расе, али не мртви већ успавани из неког разлога, а поред њих дно океана врви и од наоружања те још једног сокоћала огромних димензија за којег се не зна чему служи. Но, све би то био један леп излет да поред Cold Harbor-а, у путањи око Европе нема још једне истраживачке станице инспиративног имена Platform 1, која припада Doors Corporation (да, очигледна је алузија на Windows и Microsoft). Наиме, њихов менаџер је послао сонде доле такође, и покренуо незаустављив процес активирања наоружања после толико времена...

И док се Натан Кејн сукобљава са станичним менаџером Doors Corporation, који као и његови сарадници немају своју вољу већ су добровољно подвргнути једној врсти брисања сопствене меморије и убацивања компанијине за време трајања уговора, дотле се на Cold Harbor-у долази до нових открића. Наиме, Велс успева да дешифрује језик ових бића и историју која је колико изненађујућа толико и непријатна.

Наиме, реч је о раси која је постојала (мада, иако уснули у криогенички сан, постоје и даље) још пре милијарду година!!! на планети која се налазила између Марса и Јупитера, на месту где је данас планетоидни појас. Открива се да је реч о једној ратоборној раси, која је у нападу лудила и усред грађанског рата успела не само да уништи сопствену планету, већ и да среде Марс приде, који је тада био планета на којој је било лепо живети. Они су успели да униште својим моћним оружјем планету на месту данашњег планетоидног појаса а Марс да претворе у беживотну пустињу. Једину ваљану ствар коју су ови створови икада урадили јесу да су посејали живот на тада још увек младој Земљи, тиме поставши наши праочеви! Урадивши то, самоказнили су се, пославши саме себе у дубине океана Европе, заједно са својим оружјем и торусом, оним сокоћалом којег сам поменуо малопре, а који заправо представља црвоточину у простор-времену и који спаја Европу са маленим планетоидом у близини Земље, КТ 998, који се налази на неких пола милиона километара од наше матичне планете.

Да скратим, на крају долази до буђења ратниче расе, чија су лица изобличена од мржње, и личе више на крволочне вампире но на људе, оружје је скоро на максимуму, научници са Натаном Кејном успевају да савладају зле ликове из Doors Corporation и да у последњем моменту утекну кроз црвоточину у близину Земље остављајући покољ иза себе. Нико није преживео од злоћа, било античких, било савремених, а у стилу Холивудских филмова, у стилу последњег акционог хероја, Натан Кејн, успева да, баш као и мајстори из Аполо мисија стотину и педесет година раније, попут метка улети у Зељину атмосферу и безбедно се спусти у воду. Тачно, све Аполо мисије спуштале су се или у Тихи или Атлантски океан, али Натан Кејн не би био Натан Кејн кад не би своју летелицу паркирао усред реке Хадсон! Око соколово!:-)

Када се све сабере и одузме, остаје горак укус у устима. Елис је имао сјајну идеју, али је исту успео да упропасти и то жешће. На страну оптимистична претпоставка да ћемо се кроз сто година феријем возити са Менхетна до Месеца, кад ми већ 80 година чекамо (а дочекаћемо изгледа и свих 100) изградњу линије метроа дуж 2-ге Авеније (почело се са планирањем 1929, и према овом пројекту, београдски Прокоп је мала беба;-)), Елис се одлучио да уместо да се сконцентрише на једну лепу поставку приче (хуманоидна ратничка самоубилачка раса која су наши преци, уништење матичне им планете (Фетона?!?) и упропаштавање Марса, путовање кроз Васиону користећи црвоточине) и њу да разрађује, пажњу више посвећује пљувачини по великим компанијама (већ виђено у Осмом путнику), које су, је ли, због профита, саме по себи зли ентитети, јер не брину за хуману страну уопште. Наравно, ова левичарска флоскула је сама по себи смешна, јер претпоставља да је профит сам по себи зло, и да су они који су способни да праве паре и обрћу и увећавају капитал бескрупулозни нехумани ловатори којима људски живот ич не значи. А то што ти и такви ловатори и њихове компаније запошљавају хиљаде и десетине хиљада људи који, гле чуда, раде за паре а не за банане и кромпире, и плаћају порез држави, то ваљда није важно. Не желећи да се упуштам уопште у једносмерне идеолошке расправе, јер су бесмислене, рећи ћу само да ми не смета толико ово Елисово левичарење (ни избор главне јунакиње Фадије Азиз, Ирачанке из Багдада, не може никако бити случајан, и овде је очигледан ауторов став према бившем председнику САД, г. Бушу), већ његова неуспешно артикулисана улога Doors Corporation, односно њеног менаџера. Готово пола свеске (значи 3 поглавља) отпада на сукоб са овом корпорацијом, а све што се дешава могло је да стане да десетак страна. Има исувише празног хода, исувише беспотребних ствари, на моменте прича је преспора, да би пред крај, добила на убрзању (велики финале се дешава на 22 стране од којих су 3 стране са облачићима, а на те 22 стране се дешава све: и уништење базе Cold Harbor и буђење и уништење страшне хуманоидне расе и бежанија кроз црвоточину и паркирање у Хадсон!), потпуно беспотребно. Стиче се утисак да је Елис Doors Corporation дао превише простора и превелику улогу у целој овој причи, и тиме оно што је важно, а то је откриће стране расе, оружја и портала за међупланетарна путовања гурнута у други, трећи план. Штета.

Стрип је имао потеницјала да буде хит, и то није постао. Међутим, тачно је да има потенцијала да постане хит на великом платну. Наиме, према неким говоркањима, чини се да је Warner Bros. дошао до права за филм, и да је писање сценарија дато извесном Рајану Кондалу. Видећемо ускоро да ли ће бити ишта од тога.