"Sindrom Belzebul"

Grupa razbojnika napada Zagora i Čika dok se sa svojim prijateljima traperima penju duž oboda planinskog

Grupa razbojnika napada Zagora i Čika dok se sa svojim prijateljima traperima penju duž oboda planinskog lanca Blacksteep. Preživeli traper,  Zagor, Čiko i šerifov pomoćnik, kreću u poteru za pljačkašima. Na samom koncu potere nailaze na utvrdjenje, koje je, naizgled napušteno, skrovište čudovišnih bića, nekada vojnika, koji su se podvrgli eksperimentu.

Na koncu osamdesetih ime Morena Buratinija bilo je opšte poznato u krugovima stripofila na Apeninskom poluostrvu. U to vreme njegov stvaralački opus na polju stripa bazirao se na brojnim kritičkim osvrtima, esejima i predavanjima, organizovanju više značajnih izložbi, i naravno, nekoliko uspešnih dramskih i strip scenarija. I više je nego sigurno da bi u godinama koje su usledile Moreno Buratini podebljao svoje ime na strip- karti Italije, kao što je sigurno da to ime ne bi bilo ni upola tako zvučno da Serdju Boneliju nisu dosadila Buratinijeva pisma puna kritike na račun Zagorovih scenarija, i da ga prilikom jednog susreta nije upitao „Ako misliš da može bolje od ovoga, zašto ti ne bi napisao jedan scenario za Zagora?" Jedan nervni impuls kasnije Buratini je odgovorio. Potvrdno.

Epizoda „Smrtonosna opasnost" (kod nas, kao rezultat „Dnevnikovih" popunjavanja stranica, prevedena maštovito kao „Čiko zavodnik" ) označila je početak Buratinijevog rada na Zagoru koji još uvek traje. U medjuvremenu, Buratini je postao urednik Zagorovog stafa, i autor koji je posle Gvida Nolite (Serdja Bonelija) napisao najveći broj avantura Duha Sa Sekirom.

Da se radi o kvalitetnom i promišljenom autoru svedoče brojne, prestižne italijanske nagrade za strip čiji je laureat. Da se u kreiranje Zagorovog sveta upustio čitavim srcem svedoči njegova izjava da je radom na njemu dotakao suštinu života po Erskinu Kaldvelu, koji je rekao da se ona sastoji u tome da čoveka plaćaju da radi ono što bi on, kada bi imao para, platio da radi.

Sigurno je da je ova činjenica ona neuhvatljiva supstanca koja u velikom broju njegovih scenarija čini da se avanture Patrika Vildinga i njegovog saputnika Čika Kajetana Lopeza Martineza i Gonzalesa, čitaju u jednom dahu, i da svaka od njih, opravdano, ponese naziv

ONCE UPON A TIME IN DARKWOOD

Zagor, koji se na prvoj tabli ove priče u dva kadra ukazuje iza brda, jeste proizvod inspiracije koju je Buratini dugo nosio u sebi. To je slika kojom se Buratini otisnuo u svet Zagorovih avantura. To je samo njegov Zagor, onaj koji se nasmejan, neopterećen istorijom koju nosi sa sobom ime Duha Sa Sekirom, već samo njenom snagom, pojavljuje ispred čitaoca kao da izranja iz sopstvene legende. Bez širokog plana, detaljisanja, bez pompeznosti, bez onoga što bi se očekivalo od nekoga ko po prvi put, ne u svojstvu čitaoca, već autora, uranja u legendarni svet Severa Amerike.

Samo je veliki fan, poštovalac radova majstora Nolite i Ferija, neko ko je odrastao gajeći u sebi duh epskih avantura, mogao da oseti potrebu da svoj scenaristički debi otpočne upravo ovim kadrovima. Nije otvorio priču prologom (kojem jeste sklon), niti kadrovima močvare i slamnate kolibe uzdignute na ničijoj zemlji, onoj koja ne pripada ni indijancima, ni belcima, već samo Darkvudu. Učinio je to na svoj način, odlučan da njegova pripovest bude jedna zokružena celina, da Kingston, mali grad na severu, zajedno sa  planinama Blacksteep, bude novi detalj na mapi Darkvuda, onaj koji će kreirati upravo on.

I sve ovo valja pomenuti ne  samo zbog činjenice da je „Sindrom Belzebul" Buretovo vatreno krštenje. Ovo je bitan fakat i zbog činjenice da je Bure bio rešen da zaigra na najplodnijem tlu močvare- tlu fantastike. A tu valja i dobro zasejati, i dobro požnjeti. Već jednom oživljenu ideju o vojnicima- žrtvama eksperimenta u serijalu „Ljudi žabe" trebalo je zaobići u širokom luku, što opet ide u prilog tezi da je Bure bio siguran, ako ne u osnovnu premisu svoje priče, a ono u snagu svih niti koje će isplesti oko nje.

Ovo jeste priča o veselim traperima neobičnih imena kakve smo i do tada sretali, ovo jeste priča o lošoj strani napretka koju smo već upoznali, priča o banditima bez skrupula i vojnicima sa naredjenjima. Ova priča jeste sve to. I mnogo više od toga.

Buratinijevom scenariju se, svakako, ne može pripisati atribut kompleksnog, kako u premisi, tako i u izvodjenju. Opet, ono što mu je pošlo za rukom je da igrajući se klišeima, izbegne zamke istih. Mnogo godina kasnije, gradeći kompleksnije priče, Buratini će, zajedno sa Boselijem, potvrditi sebe kao scenaristu plaćajući prečesto za to vrednost koju priče poput „Sindroma" imaju u sebi-  jednostavnost i iskrenost.

Ovim Zagorovim rečima pozornica dešavanja je pripremljena. Svim čitaocima tako poznati Darkvud postao je za nijansu drugačiji, misteriozniji. Ne toliko da po automatizmu očekujemo pojavu akronijana ili vampira, ali dovoljno da se uobičajeno oneobičaji.

Poslednjih nekoliko godina? Šta su uopšte godine u svetu Duha Sa sekirom? Kod Buratinija svakako način da još jednom potvrdi da su njegove ambicije promišljene, i da će u kreiranju Zagorovog sveta vremenske odrednice biti ispoštovane u onoj meri u kojoj, ali nešto kasnije, i prostorne. Pritom će i prve i druge  u „Sindromu" biti iskorišćene za izmeštanje priče u neodredjenu budućnost, sklonu nečem novom, a pritom izgradjenu po svim, već utvrdjenim, pretpostavkama.

Nećemo „progutati" mnogo stranica, a ovaj scenaristički potez dobiće svoju konkretizaciju. Česte promene eksterijera i enterijera pretvoriće poprište priče u univerzum za sebe, hermetičan prostor ispunjen istom mističnom tvari kojom i čitav Darkvud.

Kao nekada Novi Salem, ostatak prošlosti, čije su se granice, ispisane na maloj kamenoj ploči, skrivale u olujnim oblacima i noći, sada se Kingston, simbol napretka, našao omedjen planinama čije je ime pripovedač za sebe. U istoj meri u kojoj je to i crtež velikog majstora, u ovoj priči posebno raspoloženog.

Susret sa traperima trajaće dovoljno dugo da se kod čitalaca formiraju obrisi veselih karaktera   ljudi sa granice koji su, čini se, pronašli svoju sreću. Dovoljno dugo da se, nakon što budu ubijeni, kod čitaoca formira osećaj empatije sa preživelima.

Susret sa odredom vojnika nazvanim Green Jackets, koji se uputio ka planinskom lancu Blekstip, trajaće dovoljno da se i on uključi u priču, priči doda malo začina, nedovoljno da se vojnici u neobičnim uniformama svojom nedefinisanošću nametnu kao važni protagonisti, i priči o ubistvu, osveti i pravdi, oduzmu balans i jasnoću kojih će se Buratini držati do samog kraja.

Priča o poruci ispisanoj krvlju raščerenog jadnika čije je telo u grad dospelo zahvaljujući pomahnitalom konju koji je nastavio put svog gospodara i nakon njegove pogibije. Jednostavno. Parafrazirano. Uobičajeno. Genijalno!  Iz jednog razloga. Misteriozna smrt u svetu Zagora- Te- Neja nema takmaca kada je o scenarističkim rešenjima reč. Naročito ne onda kada se nadje u samoj potki scenarija. Ovde to nije slučaj. Njenu „slavu" ukrašće jedini za to sposoban dogadjaj- smrt onih čije reči još uvek odjekuju stranicama stripa i mnogo su glasnije od krikova unakaženog, nepoznatog nesrećnika.

Dve ekspedicije kreću na put ka masivu Blekstip, mestu sada već obeleženom krvavom porukom. Odred vojnika poneće u bisagama teret misterije, veseli traperi teret tragedije, i učiniće to odvojenim putevima, ne dopuštajući čitaocu da uživa u „luksuzu" pretpostavke.

Kome se obraća Duh sa sekirom? Svojim saputnicima? Da. Čitaocima, takodje.

Grad je onaj isti, ali, ipak, nešto drugačiji. Planine iste kao tolike druge, ali sa svojom, strašnom,  tajnom. Jedino je pejzaž veličanstven kao i toliko puta pre, toliko da privlači čak i Zagorovu pažnju. Celina uobičajenog koje više to nije, sada je potpuna. Sve one niti priče, u koje se Buratini toliko uzdao, već su isplele mrežu dovoljno jaku da podnese teret klišea.

Crtež se za to vreme ne odriče mračne atmosfere, koja panoramu predela čak i pod suncem ne oslobadja senke nadolazeće oluje. Oblaci koji će Zagora i prijatelje pratiti sve vreme potere, natkriliće brda već pokrivena crnom, četinarskom šumom i opravdati njihovo ime.

Arhitektura prirode maestra Ferija godinama unazad tretirana kao deo sveopšte slike, na stranicama ove avanture podiže glas, i snagom zvuka groma što se prolama uzdignutim, kamenitim vrhovima Blekstipa, obznjanjuje sebe kao učesnika priče, baš kao nekada u avanturama sa baronom Rakonom i čudovištem sa Svetog Brega.

Neće biti uzgrednih dogadjaja, niti će se priča dalje granati- poručuje Buratini kroz dva jednostavna pripovedačka poteza. Prvi od njih, oslikan u liku indijanca koji, šćućuren pored tela svoje žene, čeka da „zli duhovi" dodju i po njega, ide ruku pod ruku sa stravičnom slikom koju Zagorova družina zatiče u kolibi duboko u planinama Blekstip- traperi, ubijeni na isti, svirepi način kao i nesrećnik koji je živeo dovoljno dugo da krvlju opiše svoje ubice. Ova dva detalja na mračnoj slici nedvosmisleno poručuju- ubistva nisu promišljena, već nagonska, a opasnost nije sporadična, već sveopšta.

Karte su na stolu, dakle, ali još uvek nepromešane. A nalazimo se na polovini storije. Motiv osvete i tajanstvenih ubistava vešto odvlači čitaoca u pravcu u kojem se lako zaboravlja ono očigledno.

Trenutak u kojem će se gonioci i progonjeni suočiti pogledima, biće trenutak dvostrukog krešenda, a meci će poleteti u neočekivanom smeru. Duh sa sekirom će se još jednom ukazati iza brda kao na samom početku priče, ali će rezultat čovekovog napretka, ovaploćen u formi čudovišnih žitelja utvrdjenja, sada imati sasvim drugačiji izgled- od ljudi napušteno utvrdjenj e sada je stanište čudovišnih, čovekolikih kreatura.

Vitalnost Ferijevog crteža ne posustaje. Čini se, u stvari, da se veteran tek zagrevao, a u prilog tome slede table u kojem će detaljisanje i dinamika zaplesati u razbijenom ritmu vinčesterki, i kadrovi, i to kakvi, u kojima će Zagor, u licu jednog od brojnih čudovišta, prepoznati lice nikog drugog do kapetana Hanta, vodje odreda Green Jackets. Strašna tajna je nagoveštavana, sada i obznanjena, a čak i najmaštovitiji i najpronicljiviji čitaoci ne ostaju uskraćeni za injekciju adrenalina. Brza promena kadrova pandan je brzini kojom je jedna stravična novost bačena u lice junacima.

Kada je novi odnos snaga uspostavljen, sada izmedju čudovišta sa jedne, i Zagorove ekipe i preostala dva pljačkaša, sa druge strane, na red dolazi rekapitulacija gradiva koje naglo biva prekinuto svetlosnim signalima preživelih iz tvrdjave, skrivenih u pećini nedaleko od novopridošlih. Poznatiji od njih, poručnik Rajan, pojasniće već sasvim jasnu situaciju, a jedino rešenje će se naći u ulasku u tvrdjavu i jakom sedativu, kojem će metamorfozirani vojnici, navučeni u klopku, biti izloženi.

Na samom kraju, omaž Tonineliju i priči „Ljudi žabe".

Nije neophodno u svakom Buratinijevom postupku tražiti jasno definisanu poruku ili nameru, on sam nije se upustio u kreiranje priče čije će se pretenzije konstantno doticati idejnog. Niti su njegovi krediti kod Bonellija u tom trenutku bili takvi da on oseti svu slobodu stvaralaštva. Ali bilo bi nezahvalno reći da, u vreme pisanja ove priče, 28- ogodišnji Bure autorski nije bio dovoljno zreo da razložno upotrebi scenarističe argumente. Ponajviše zbog toga što se radilo o njegovom prvom scenariju Zagora.

Daleko je od slučajnosti što mu se ostvario još jedan san- da svoj prvi scenario uradi udružen sa legendom.

I zaista, ovo jeste priča o opasnostima koje tehnologija nosi sa sobom, kao i tolike koje smo do tada pročitali. Ovo jeste priča o životu na granici, o traperima, ubicama kakve smo već poznavali. Ova priča jeste sve to. I mnogo više od toga.

P.S.  Epizode koje čine ovaj serijal: „Čiko Zavodnik", „Sindrom Belzebul" i „Protivotrov", bile su poslednje koje je nacrtao Galijeno Feri, a objavio „Dnevnik". Neposredno pre sledeće,  „Dnevnik" će ugasiti „Zlatnu Strip Seriju".